ОДЈЕК УСТАНКА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВНИ 1875.
Одјек устанка у Босни и Херцеговини 1875.
др Владимир Мацура
Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године имао је снажан одјек у Србији, посебно у граничном ужичком карју. Његове последице имале су економски, политички, а највише етногеографски карактер. Зато је српска влада посвећивала изузетну пажњу војно-политичкиј ситуацији у овом делу западне Србије. Службени кругови нису у почетку били расположени да помогну овој национални револуционарни покрет. Међутим, читава јавност у Србији била је за пуну подршку устаницима. Под тим утицајем конзерваривна влада Данила Стефановић мења став према догаћајима у Босни и Херцрцеговини, али је то није спасло од пада. После избора, 15. августа 1875. на власт долазе либерали, акционо министарство на челу са Стевчом Михаиловићем и Јованом Ристићем, које показује веће интересовање за политичке, социјалне и националне прилике у Босни и Херцеговини. Штавише, посета кнеза Милана Ужицу наговестила је и могућност избијања рата се Турцима. Том приликом становници града на Ђетињи изражавали су снажно национално расположење и жељу да помогну браћи иза границе. За главног команданта свих војних снага према Новопазарском санџаку и дринској граници постављен је Ранко Алимпић. Он је имао задатак да, користећи широка овлашћења, уведе редовнију војну обуку народне војске, да чува границу и да организује добровољачке чете, те да “устаницима у помоћ притекне”. Уз подршку ужичке општине на челу са Илијом Јокановићем решени су проблеми у вези са снадбевањем војске. Становништво је ангажовано у изградњи саобраћајница према граници, а комуникационе везе су побољшане увођењем “телеграфских штаниција”, а поред постојеће у Ужицу, још и на Јавору и у Бајној Башти. На прве вести о устанку у Босни и Херцеговини 1875. у околини Невесиња дошло је и до локалних покрета у Новопазарском Санџаку, око Пријепоља, Нове Вароши и Прибоја, чији је центар био у Бабинама, планиском селу на левој обали Лима. На челу буне су Јевто Поповић - Кувеља из Бабина, Јевто Ђуровић из Бијелог Брда, Зарија Ђорће Поповић иа Штрбца, Алекса Борисављевић, Дамјан Кубуровић, Прокопије Бујушић, архимандрит манастира Бање, и др. На ток и резмере устанка утицао је и проглас, који је на побуњену територију убацио Жарко Љешеновић из Ужица. У прогласу, поред осталог, стоји: - Српском народу у Босни, Херцеговини и старој Србији! Нека знају сви народи, да чују сви људи, да је српски народ створен да живи у слободи...Чуј народе све три вјере! Устај на оружије, рат је ово за слободу читавог народа. Свака вјера, свачије право, образ и мање, биће нам светиња. Ко овоме рату за слободу непријатељ буде, крстио се, или клањао, главом ће као издајница свог народа платити. Зато устајте славни синови Босне, Херцеговине и старе Србије. Зулумћарском крвљу прелијте огњишта прадедова. Земља је ова старина наша, право је наше...” Локалне турске власти у Пријепољу, Прибоју и Новој Вароши су у почетку устанка биле спремне на преговоре са устаницима али је буну убрзала и распламсала српска пропаганда, која је долазила из Ужица преко Златибора. Њену предходницу сачињавали су преубучени српски официри који су се “у гуњу и опанку” кретали у заграничним крајевима и прикупљали обавештења. Обавештајцима су руководили Илија Чолак-Антић и Петар Борисављевић. Директиве за рад су примали од рајка Алимпића. Заједно са агентима српске националне пропагадне У Новопазарски Санџака убацивао је оружје и муницију. Михаило Поповић, унук вође бабинског устанка, примао је на Малишиној караули пушке и барут, који је донешен из ужичког војног магацина. Убрзо су устаницима почели да пристижу добровољци из Србије и Црне Горе. Црногорци су се пробијали преко Санџака од Бабина под руководством Саве Шаулића, Алекса Полексића, Луке Ђурковића, Божа Томића и Петра Јовића. Број добровољаца из Србије, особито из граничних крајева, био је далеко већи.Ужички прота Милан Ђурић, написао је на почетку устанка у Бабинама, узбудљиво писмо министру спољних послова Анти Богићевићу. Из њега се види да је један број избеглица из Босне и Херцеговине на челу са Жарком Љешевићем тражи дозволу српске владе за прелаз преко границе “како би притекли у помоћ својој браћи”. После дужег колебања кнез Милан Обреновић дао је пристанак за ову акцију. Војвода Жарко Љешевић прикупио је у Ужицу и околини око 800 добровољаца. Пошто су из војног магацина у Ужицу примили оружије и храну, дорбовољци су 12. августа 1875. прешли реку Ђетињу, кренули из Ужица преко Забучија, Цареве воде, Чајетина и Златибора ка Новој Вароши. Оскудни извори на дају довољно података о организацији и току бабинске буне. Зна се само да је Јевта Поповић-Кувеља “залазио по народу и позивао га на оружје”. Српски живаљ око Лима и Увца одушевљено је прихватио апел.То илуструје и писмо Жарка Љешевића, адресирано Ђоки Влајковићу у Београд: “Сав народ се дигао, али пушка немамо, шаљи /их/ што пре”. Из телеграма, објављених у Истоку сазнајемо да се “дигла раја у пашалуку Нововарошком”. “Нова Варош букну у пламену”. А 15. августа 1875, нова вест у Истоку: “Чета устаника од 1.000 људи ноћас ударила на Прибој варошицу и запалише је”. Са границе у Мокрој Гори, према Вишеграду, јављено је 18. августа:”Све касарне турске у ватри, ханови турски у Штрбцима такође запаљени. Прибојци /Турци/ предају оружије. Одушевљење неописано велико. Народ се диже ка из земље трава, но кука за оружијем. Помоћ, браћо, ако бога знате!” Према информација, које су послате са места догађаја, половином августа 1875. воћене су борбе око манастира Бање, устаници су заузели Прибој, а поп Јевто Ђуровић напредовао је са устаноцима према Вишеграду. “Турци су грозно потучени” код, Кратова, Рутоша и Вранеша. Ужички окружни начелник Михаило Сарић и владин повереник Илија Марковић повремено су подносили извештаје Јовану Ристићу о току борби у Новоразарском Санџаку, посебно о кретању српских добровољаца. Међутим, то су веома кратки, једнострани подаци. Устанак се повезује са војном акцијом Жарка Љешевића, а бабинска буна се скоро и не помиње. Отуда би се могло извести закључак да није било довоњно повезаности и војне координације између српских добровољаца под командом Љешевића и устаника у Горњим и Доњим Бабинама. Штавише, изгледа да је прерана акција добровољаца довела до устанка око Пријепоља пре извођења потребних организационих и војних припрема. Српски обавештајац Илија Марковић највише се задржао за време устанка у санџаку на граници према Увцу, Сјеништима, Мокрој Гори и у Ужицу. Он је информисао српску владу о кретању добтовољаца под командом Жарка Љешевића, Вука Јоловића, Јована Глушчевића и Ристе Михаиловића. Посебно помиње жестоку борбу око Нове Вароши и Пријепоља. У тим сукобима истакао се велики број Ужичана, међу њима: Мића Ковачевић из Доброселице, Михаило Шуњеварић из Ојковице, Мићо Вучићевић из Штиткова, Илија Оташевић, Миладин Раковић и други. Други правац дејства српских добровољаца ишао је од Заовина и Мокре Гора ка Вишеграду и Бијелим Брдима. И на том простору дошло је до повезивања устаничких акција са борбом добровољаца. Средином августа 1875. око 400 добровољаца, највише из пограничних села округа ужичког, Јагоштице, Заовина и Мокре Горе, на челу са Стеваном Митровићем, Васом и Танасијем Ђуриђем напали су турске гарнизоне у Добруну и Вардишу. Велики број Срба из околине Вишеграда ушао је у Редове устаника. Њих су предводили Јевто Ђуровић из Бијелог Брда, Зарија Поповић из Штрбца, Милутин Азањац из Ерчега и анте Вујичић из Вршца. Пошто су дубоко продрли у територију Босне, добровољачке акције и устаничке борбе почеле су да малаксавају. На планини Мољевини, “која је до Вишегрда”, зауставила их је турска регулана војска. На планини Побјенику, крајем августа 1875. године, дошло је до преломног обрачуна Турака са устаницима у Санџаку. Иако су устаници имали подршку Србије и Црне Горе, то није било довољно да заустави напредовање Дервиш-паше, чија је војска добијала стална појачавања из Сјенице и Новог Пазара. Велики утицај на даљи развој устанка имале су и борбе на Мангури код Нове Вароши. Хроничар и учесник је забележио: “На Госпојин дан, 15. августа, усташе у планини Мангури из заседе убише једног јузбашу и четовођу... Истог дана дође Али-паша, врло научен и отмен са својом бригадом; на планини Мангури шанац устанички брзо освји. Иза тога на неколико дана, исти паша са својом војском и башибозлуком растера усташе, које побегоше у Србију”. Почетком септенбра 1875. буна и покрет у осталим деловима Новопазарског Санџака су ослободили. Турска војска је наступала ка устаничким Бабинама, из три правца: од Пљеваља, преко Михаиловаца и Јабуке, од Савина Лакта и Сељана и од Пријепоља преко Столца. Бабинци су зауставили непријатељску колону од Пријепоља у борбама на Столцу. Ту су турске регуларне јединице разбијене. Поред осталих, на бојишту је остао један од вођа устанка Мићо Јањушевић. Међутим, друге две турске колоне ушле су у Бабине. Није успео покушај једне гупе бораца под руководством Ђерасима Лојанице и Вука Пљескоње да заустави Турке на Јабланици. Вођа устанка Јевто Поповић одлучио се на повлачење од Столца преко Бабина, Вијорога, Врбова, Побједника и Голешких брда ка Лиму. Устаници су заједно са избеглим народом прешил границу Србије на Малишиној караули, а турске чете “почеле се да бесне дуж Лима и дрине над бунтовном рајом, која је остављена сама себи... Ватра напријатења сагорела је сва села српска од Сјенице до ниже Вишеграда. Стоку је уграбио Турчин, а њиве и ливаде предао паљењу освете...” Разбијени од турске војске, добровољци су се под командом Жарка Љешевића, вратили у Србију и прикупили на Бранешком пољу, на Златибору. Уз помоћ локалних власти у Ужицу српска влада прихватила је устанике из Санџака и пружила им материјалну помоћ. Штавише, устаницима су одређене месечне принадлежности: редовима 1 динар” водницима 1,60, четовођама 2,40, усташким старешинама 4 динара. Тада је у округу ужичком било 10 добрих добровољачких чета. Јединице су регрутоване од избеглица из Босне и Херцеговине и Црне Горе, биле су борбено расположене и настојале су да поново пређу границу. Највише их је подстакивао на ову акцију Вук Јоловић. Међутим, српска влада Љубомира Каљевића, предвиђајући брзи слом устанка у Босни и Херцеговини, није хтела да се замера Порти већим ангажовањем у помоћи устаницима у Новопазарском Санџаку. Ускоро су све добровољачке чете расформиране. Један број добровољаца се разишао код својих раније добеглих породица у Србији, други су остали у сталној војној служби српске војске. За све време устанка у Босни и Херцеговини Ужице је имало значајну политичку и војну улогу. Из града на Ђетињи полазила је национална пропаганда преко границе, одавде се слала материјална и војна помоћ устаницима, у овом граду су се прихватале бројне избеглице. Највећу дужност имао је Устанички одбор на челу са протом Миланом Ђурићем. У почетку одбор је врбовао добровољце, помагао бабинску буну, скупљао новчане прилоге, старао се о лечењу рањеника у болницама у Ужицу /на Липи и на Царини/. Касније, одбор је све више прихватао “нејач”, бринуо се за око 15.000 избеглица. У извештају о раду одбора Милан Ђурић је писао Димитрију Славјанском, члану Словенског комитета: “Теби је познато да је се 1875. године саставио Одбор у Ужицу за дизање народа на оружје против Турака у Босни и Херцеговини и нахији сјеничкој, но како одбор није имао средстава, а особито оружја,... резултат је био упропашћење многих села и фамилија”. Устанички одбор прикупљао је добровољне прилоге у целој Србији и помоћ није изостала. Тако на пример, Одбор женских друштва у Београду послао је Одбору 200 дуката. Значајан допринос у збрињавању избеглица у Ужицу и околини омала је Женска подружина. Она је била организационо повезана са београдским друштвом. Са њом су сарађивали поједини културни радници, највише професори Гимназије: Стеван Ловичевић и Јања Манојловић. Интересантно је да су избеглицама слали материјалну помоћ и угледне личности из иностранства. Члан енглеског парлемента Томас Сандвит долази у Ужице да подели одећу, обућу и храну избеглицама. За верме његовог боравка у граду, он преко Филипа Христића из Београда да прими новчане износе за “добеглице”. Међутим, и поред материјалне помоћи од стране разних хуманих друштва, и поред крајње мобилизације локалних економских избора, ужички крај није могла да обезбеди егзистенцију избеглицама. Зато се ужичка општина обратила за помоћ свим општинама у Србији. У апелу “братским општинама” стоји: “Општина ужичка потрешена патњама, бедом и немилом судбином своје браће, који гомилама из Босне и Херцеговине оставише своја огњишта и уклонише се са својим фамилијама у границе Србије, у места округа ужичког, испод мача турског, јавља тој братској општини ово: народ српски дуж целе границе округа ужичког, устаде да себи извојује слободу, да покаје Косово, да стресе ропске ланце, који се ево већ пет векова приклоноше на његову јуначку главу. .. Петнаест хиљада душа, осим плавога неба над собом и земље под собом, немају ништа...” И поред настојање Устаничког одбора и власти, учесници у бабинској буни који су боравили у Ужицу нису добили ни за себе ни за своје породице основно материјалног обезбеђење. Током зиме 1875/1876. године надлежне власти су дозволиле избеглицама да у недостатку огрева могу сећи дрвеће око града: крушке, јабуке, трешње, шљиве. Милан Радовић, савремрник ових догађаја, пише: “Баште и воћњаци су страдали за време босанскохерцеговачког устанка. Те године било је доста народа, који је добегао к нама у ужички крај. За три године избеглице су исекле све крушке и јабуке, употребили их за гориво. Нико их није бранио”.
др Владимир Мацура
Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године имао је снажан одјек у Србији, посебно у граничном ужичком карју. Његове последице имале су економски, политички, а највише етногеографски карактер. Зато је српска влада посвећивала изузетну пажњу војно-политичкиј ситуацији у овом делу западне Србије. Службени кругови нису у почетку били расположени да помогну овој национални револуционарни покрет. Међутим, читава јавност у Србији била је за пуну подршку устаницима. Под тим утицајем конзерваривна влада Данила Стефановић мења став према догаћајима у Босни и Херцрцеговини, али је то није спасло од пада. После избора, 15. августа 1875. на власт долазе либерали, акционо министарство на челу са Стевчом Михаиловићем и Јованом Ристићем, које показује веће интересовање за политичке, социјалне и националне прилике у Босни и Херцеговини. Штавише, посета кнеза Милана Ужицу наговестила је и могућност избијања рата се Турцима. Том приликом становници града на Ђетињи изражавали су снажно национално расположење и жељу да помогну браћи иза границе. За главног команданта свих војних снага према Новопазарском санџаку и дринској граници постављен је Ранко Алимпић. Он је имао задатак да, користећи широка овлашћења, уведе редовнију војну обуку народне војске, да чува границу и да организује добровољачке чете, те да “устаницима у помоћ притекне”. Уз подршку ужичке општине на челу са Илијом Јокановићем решени су проблеми у вези са снадбевањем војске. Становништво је ангажовано у изградњи саобраћајница према граници, а комуникационе везе су побољшане увођењем “телеграфских штаниција”, а поред постојеће у Ужицу, још и на Јавору и у Бајној Башти. На прве вести о устанку у Босни и Херцеговини 1875. у околини Невесиња дошло је и до локалних покрета у Новопазарском Санџаку, око Пријепоља, Нове Вароши и Прибоја, чији је центар био у Бабинама, планиском селу на левој обали Лима. На челу буне су Јевто Поповић - Кувеља из Бабина, Јевто Ђуровић из Бијелог Брда, Зарија Ђорће Поповић иа Штрбца, Алекса Борисављевић, Дамјан Кубуровић, Прокопије Бујушић, архимандрит манастира Бање, и др. На ток и резмере устанка утицао је и проглас, који је на побуњену територију убацио Жарко Љешеновић из Ужица. У прогласу, поред осталог, стоји: - Српском народу у Босни, Херцеговини и старој Србији! Нека знају сви народи, да чују сви људи, да је српски народ створен да живи у слободи...Чуј народе све три вјере! Устај на оружије, рат је ово за слободу читавог народа. Свака вјера, свачије право, образ и мање, биће нам светиња. Ко овоме рату за слободу непријатељ буде, крстио се, или клањао, главом ће као издајница свог народа платити. Зато устајте славни синови Босне, Херцеговине и старе Србије. Зулумћарском крвљу прелијте огњишта прадедова. Земља је ова старина наша, право је наше...” Локалне турске власти у Пријепољу, Прибоју и Новој Вароши су у почетку устанка биле спремне на преговоре са устаницима али је буну убрзала и распламсала српска пропаганда, која је долазила из Ужица преко Златибора. Њену предходницу сачињавали су преубучени српски официри који су се “у гуњу и опанку” кретали у заграничним крајевима и прикупљали обавештења. Обавештајцима су руководили Илија Чолак-Антић и Петар Борисављевић. Директиве за рад су примали од рајка Алимпића. Заједно са агентима српске националне пропагадне У Новопазарски Санџака убацивао је оружје и муницију. Михаило Поповић, унук вође бабинског устанка, примао је на Малишиној караули пушке и барут, који је донешен из ужичког војног магацина. Убрзо су устаницима почели да пристижу добровољци из Србије и Црне Горе. Црногорци су се пробијали преко Санџака од Бабина под руководством Саве Шаулића, Алекса Полексића, Луке Ђурковића, Божа Томића и Петра Јовића. Број добровољаца из Србије, особито из граничних крајева, био је далеко већи.Ужички прота Милан Ђурић, написао је на почетку устанка у Бабинама, узбудљиво писмо министру спољних послова Анти Богићевићу. Из њега се види да је један број избеглица из Босне и Херцеговине на челу са Жарком Љешевићем тражи дозволу српске владе за прелаз преко границе “како би притекли у помоћ својој браћи”. После дужег колебања кнез Милан Обреновић дао је пристанак за ову акцију. Војвода Жарко Љешевић прикупио је у Ужицу и околини око 800 добровољаца. Пошто су из војног магацина у Ужицу примили оружије и храну, дорбовољци су 12. августа 1875. прешли реку Ђетињу, кренули из Ужица преко Забучија, Цареве воде, Чајетина и Златибора ка Новој Вароши. Оскудни извори на дају довољно података о организацији и току бабинске буне. Зна се само да је Јевта Поповић-Кувеља “залазио по народу и позивао га на оружје”. Српски живаљ око Лима и Увца одушевљено је прихватио апел.То илуструје и писмо Жарка Љешевића, адресирано Ђоки Влајковићу у Београд: “Сав народ се дигао, али пушка немамо, шаљи /их/ што пре”. Из телеграма, објављених у Истоку сазнајемо да се “дигла раја у пашалуку Нововарошком”. “Нова Варош букну у пламену”. А 15. августа 1875, нова вест у Истоку: “Чета устаника од 1.000 људи ноћас ударила на Прибој варошицу и запалише је”. Са границе у Мокрој Гори, према Вишеграду, јављено је 18. августа:”Све касарне турске у ватри, ханови турски у Штрбцима такође запаљени. Прибојци /Турци/ предају оружије. Одушевљење неописано велико. Народ се диже ка из земље трава, но кука за оружијем. Помоћ, браћо, ако бога знате!” Према информација, које су послате са места догађаја, половином августа 1875. воћене су борбе око манастира Бање, устаници су заузели Прибој, а поп Јевто Ђуровић напредовао је са устаноцима према Вишеграду. “Турци су грозно потучени” код, Кратова, Рутоша и Вранеша. Ужички окружни начелник Михаило Сарић и владин повереник Илија Марковић повремено су подносили извештаје Јовану Ристићу о току борби у Новоразарском Санџаку, посебно о кретању српских добровољаца. Међутим, то су веома кратки, једнострани подаци. Устанак се повезује са војном акцијом Жарка Љешевића, а бабинска буна се скоро и не помиње. Отуда би се могло извести закључак да није било довоњно повезаности и војне координације између српских добровољаца под командом Љешевића и устаника у Горњим и Доњим Бабинама. Штавише, изгледа да је прерана акција добровољаца довела до устанка око Пријепоља пре извођења потребних организационих и војних припрема. Српски обавештајац Илија Марковић највише се задржао за време устанка у санџаку на граници према Увцу, Сјеништима, Мокрој Гори и у Ужицу. Он је информисао српску владу о кретању добтовољаца под командом Жарка Љешевића, Вука Јоловића, Јована Глушчевића и Ристе Михаиловића. Посебно помиње жестоку борбу око Нове Вароши и Пријепоља. У тим сукобима истакао се велики број Ужичана, међу њима: Мића Ковачевић из Доброселице, Михаило Шуњеварић из Ојковице, Мићо Вучићевић из Штиткова, Илија Оташевић, Миладин Раковић и други. Други правац дејства српских добровољаца ишао је од Заовина и Мокре Гора ка Вишеграду и Бијелим Брдима. И на том простору дошло је до повезивања устаничких акција са борбом добровољаца. Средином августа 1875. око 400 добровољаца, највише из пограничних села округа ужичког, Јагоштице, Заовина и Мокре Горе, на челу са Стеваном Митровићем, Васом и Танасијем Ђуриђем напали су турске гарнизоне у Добруну и Вардишу. Велики број Срба из околине Вишеграда ушао је у Редове устаника. Њих су предводили Јевто Ђуровић из Бијелог Брда, Зарија Поповић из Штрбца, Милутин Азањац из Ерчега и анте Вујичић из Вршца. Пошто су дубоко продрли у територију Босне, добровољачке акције и устаничке борбе почеле су да малаксавају. На планини Мољевини, “која је до Вишегрда”, зауставила их је турска регулана војска. На планини Побјенику, крајем августа 1875. године, дошло је до преломног обрачуна Турака са устаницима у Санџаку. Иако су устаници имали подршку Србије и Црне Горе, то није било довољно да заустави напредовање Дервиш-паше, чија је војска добијала стална појачавања из Сјенице и Новог Пазара. Велики утицај на даљи развој устанка имале су и борбе на Мангури код Нове Вароши. Хроничар и учесник је забележио: “На Госпојин дан, 15. августа, усташе у планини Мангури из заседе убише једног јузбашу и четовођу... Истог дана дође Али-паша, врло научен и отмен са својом бригадом; на планини Мангури шанац устанички брзо освји. Иза тога на неколико дана, исти паша са својом војском и башибозлуком растера усташе, које побегоше у Србију”. Почетком септенбра 1875. буна и покрет у осталим деловима Новопазарског Санџака су ослободили. Турска војска је наступала ка устаничким Бабинама, из три правца: од Пљеваља, преко Михаиловаца и Јабуке, од Савина Лакта и Сељана и од Пријепоља преко Столца. Бабинци су зауставили непријатељску колону од Пријепоља у борбама на Столцу. Ту су турске регуларне јединице разбијене. Поред осталих, на бојишту је остао један од вођа устанка Мићо Јањушевић. Међутим, друге две турске колоне ушле су у Бабине. Није успео покушај једне гупе бораца под руководством Ђерасима Лојанице и Вука Пљескоње да заустави Турке на Јабланици. Вођа устанка Јевто Поповић одлучио се на повлачење од Столца преко Бабина, Вијорога, Врбова, Побједника и Голешких брда ка Лиму. Устаници су заједно са избеглим народом прешил границу Србије на Малишиној караули, а турске чете “почеле се да бесне дуж Лима и дрине над бунтовном рајом, која је остављена сама себи... Ватра напријатења сагорела је сва села српска од Сјенице до ниже Вишеграда. Стоку је уграбио Турчин, а њиве и ливаде предао паљењу освете...” Разбијени од турске војске, добровољци су се под командом Жарка Љешевића, вратили у Србију и прикупили на Бранешком пољу, на Златибору. Уз помоћ локалних власти у Ужицу српска влада прихватила је устанике из Санџака и пружила им материјалну помоћ. Штавише, устаницима су одређене месечне принадлежности: редовима 1 динар” водницима 1,60, четовођама 2,40, усташким старешинама 4 динара. Тада је у округу ужичком било 10 добрих добровољачких чета. Јединице су регрутоване од избеглица из Босне и Херцеговине и Црне Горе, биле су борбено расположене и настојале су да поново пређу границу. Највише их је подстакивао на ову акцију Вук Јоловић. Међутим, српска влада Љубомира Каљевића, предвиђајући брзи слом устанка у Босни и Херцеговини, није хтела да се замера Порти већим ангажовањем у помоћи устаницима у Новопазарском Санџаку. Ускоро су све добровољачке чете расформиране. Један број добровољаца се разишао код својих раније добеглих породица у Србији, други су остали у сталној војној служби српске војске. За све време устанка у Босни и Херцеговини Ужице је имало значајну политичку и војну улогу. Из града на Ђетињи полазила је национална пропаганда преко границе, одавде се слала материјална и војна помоћ устаницима, у овом граду су се прихватале бројне избеглице. Највећу дужност имао је Устанички одбор на челу са протом Миланом Ђурићем. У почетку одбор је врбовао добровољце, помагао бабинску буну, скупљао новчане прилоге, старао се о лечењу рањеника у болницама у Ужицу /на Липи и на Царини/. Касније, одбор је све више прихватао “нејач”, бринуо се за око 15.000 избеглица. У извештају о раду одбора Милан Ђурић је писао Димитрију Славјанском, члану Словенског комитета: “Теби је познато да је се 1875. године саставио Одбор у Ужицу за дизање народа на оружје против Турака у Босни и Херцеговини и нахији сјеничкој, но како одбор није имао средстава, а особито оружја,... резултат је био упропашћење многих села и фамилија”. Устанички одбор прикупљао је добровољне прилоге у целој Србији и помоћ није изостала. Тако на пример, Одбор женских друштва у Београду послао је Одбору 200 дуката. Значајан допринос у збрињавању избеглица у Ужицу и околини омала је Женска подружина. Она је била организационо повезана са београдским друштвом. Са њом су сарађивали поједини културни радници, највише професори Гимназије: Стеван Ловичевић и Јања Манојловић. Интересантно је да су избеглицама слали материјалну помоћ и угледне личности из иностранства. Члан енглеског парлемента Томас Сандвит долази у Ужице да подели одећу, обућу и храну избеглицама. За верме његовог боравка у граду, он преко Филипа Христића из Београда да прими новчане износе за “добеглице”. Међутим, и поред материјалне помоћи од стране разних хуманих друштва, и поред крајње мобилизације локалних економских избора, ужички крај није могла да обезбеди егзистенцију избеглицама. Зато се ужичка општина обратила за помоћ свим општинама у Србији. У апелу “братским општинама” стоји: “Општина ужичка потрешена патњама, бедом и немилом судбином своје браће, који гомилама из Босне и Херцеговине оставише своја огњишта и уклонише се са својим фамилијама у границе Србије, у места округа ужичког, испод мача турског, јавља тој братској општини ово: народ српски дуж целе границе округа ужичког, устаде да себи извојује слободу, да покаје Косово, да стресе ропске ланце, који се ево већ пет векова приклоноше на његову јуначку главу. .. Петнаест хиљада душа, осим плавога неба над собом и земље под собом, немају ништа...” И поред настојање Устаничког одбора и власти, учесници у бабинској буни који су боравили у Ужицу нису добили ни за себе ни за своје породице основно материјалног обезбеђење. Током зиме 1875/1876. године надлежне власти су дозволиле избеглицама да у недостатку огрева могу сећи дрвеће око града: крушке, јабуке, трешње, шљиве. Милан Радовић, савремрник ових догађаја, пише: “Баште и воћњаци су страдали за време босанскохерцеговачког устанка. Те године било је доста народа, који је добегао к нама у ужички крај. За три године избеглице су исекле све крушке и јабуке, употребили их за гориво. Нико их није бранио”.