ОПЕРАЦИЈЕ УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Први светски рат - у Церској бици
Митар Ђуришић
Одлучивши се 1914. године за рат против Србије, Аустро-Угарска је на Дрини прикупила Пету и Шесту армију, у Срему Другу, а у Банату знатне ландштурмске јединице. Те снаге биле су предвиђене варијантом ратног плана када је требало ратовати само против Србије и, евентуално, Црне Горе. Међутим, како је рат и с Русијом постао неизбежан, другу армију је требало пребацити на североисточни фронт. Ипак, док саобраћајне прилике то не учине могућим, предвиђено је да се и она употреби за демонстративна дејства преко Саве. Да би ту могућност што више искористио, командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар Поћорек пожурио је са офанзивом преко Дрине. Не знајући куда ће непријатељ усмерити главни удар, српска Врховна команда је груписала своје снаге на линији Паланка - Аранђеловац - Лазаревац - Ваљево. За непосердну одбрану граничног фронта истурила је јединице III позива и поједине задружене одреде ради затварања најосетљивијих праваца који су од Дунава, Саве и Дрине изводили ка унутрашњости земље. Док се ситуација не разјасни, требало је остати у одбрани, а касније дејствовати “према приликама”.
Један од ових здружених одреда била је Ужичка војска под командом генерала Милоша Божановића. Њу су сачињавали: Шумадијска дивизија II позива /10, 11. и 12. пук II позива, ојачан 4. пуком И позива, свега 16 батаљона, три коњичка ескадрона, и 6 брдских батерија, под командом пуковника Драгутина Милутиновића/, Ужичка бригада /4. пук И и 4. пук III позива, свега 8 батаљона са три пољске батерије, под командом пуковника Ивана Павловића/ и Лимски одред /4. и 5. кадровски пук и један батаљон III позива, свега 6 батаљона и једна брдска батерија, под командом потпуковника Јеврема Михаиловића/. Сем тога, команданту Ужичке војске били су придати и Златиборски /750 људи под командом мајора Косте Тодоровића/ и Горњачки /750 људи под командом мајора Велимира Вемића/ четнички одред за дејства у позадини непријатеља и евентуално подизање устанка у Босни.
Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Рогачица - Бајина Башта - Мокра Гора - Прибој, затвори све правце који са тога фронра воде у долину Лина и Западне Мораве и тако штити лево крило и бок главних српских снага у Шумадији. Лимски одред је, сем тога, имао задатак да одржава везу са десноклилном црногорском групацијом, Санџаким одредом /Пљеваљаска дивизија -6.000/, прикупљеном у рејону Бобова и Бољанића ради затварања правца ка Пљевљима.
Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Рогачица - Бајина Башта - Мокра Гора - Прибој, затвори све правце који са тога фронра воде у долину Лина и Западне Мораве и тако штити лево крило и бок главних српских снага у Шумадији. Лимски одред је, сем тога, имао задатак да одржава везу са десноклилном црногорском групацијом, Санџаким одредом /Пљеваљаска дивизија -6.000/, прикупљеном у рејону Бобова и Бољанића ради затварања правца ка Пљевљима.
Када је 12. августа аустроугарска Пета армија прешла у напад преко Дине, а српске главне снаге почеле прегруписавање ради одбране Мачве и Подриња, Ужичкој војсци је наређено да пређе у напад ка Вишеграду да би за себе везала што више снага непријатеља и тако олакашала дејство главнине српске восјке која је на северозападном фронту водила одсутну битку. Командант Ужичке војске је тада одлучио да Ужичку бригаду задржи у одбрани између реке Трешњице и карауле Дервенте, а Шумадијском дивзијом и Лимским одредом да пређе у напад. При том је Шумадијска дивизија добила задатак да са полазних положаја Баре - Шарган наступа ка фронту Стари Брод - река Крушевица, а Лимски одред из рејона Гаочића ка фронту реке Крушевица - ушће Лима. Златиборски четнички одред требало је да пређе Дрину код села Клатијевица и Луке да би дејствовао у позадини снага непријатеља, оријентисаних ка Рогачици и Бајиној Башти, а Горњачки да дејствује између Лима и црнорарских снага, а по преласку границе “да тежи планини Јахорини”. Предњи делови Ужичке војске били су прешли граничну линију још 8. августа, посели Вардиште и линију Столац - Орлине -Метаљка западно од њега и положаје Врановину, Паштан брод, Вихор одера, а затим и 5. кадровски пук посели су Бујак у непосредној билзини ушћа Лима.
У међувремену је и Поћорек припремао офанзиву шесте армије на овом делу фронта. Њен 16. корпус из рејона Фоче и Горажда требало је да наступа, почев од 14. августа, ка Пљевљима и Увцу и даље Ужицу. Кад он избије на Лим, по предвиђању 18. августа, и 15. корпус из рејона Вишеграду и Бајине Баште требало је да почне наступање ка Ужицу. Будући да је Шеста армија бројала 60.000 војника, она је била готово два пута јача од Ужичке војске и црногорског Санџачког одреда, а у техичком погледу била је у вишеструком преимућству. Командант Ужичке војске, наравно, није знао какве непријатељске снаге има пред собом. Шести корпус је прешао у напад 15.августа и после дводневних борби потиснуо црногорске и српске делове који су раније прешли границу. По избијању на граничну линију, главнину снага је усмерио ка Рудом, док је помоћним снагама потискивао Санџачки одред ка Пљевљима. Напад Ужичке војске почео је 16. августа, али није имао успеха. Једино је десно крилни 10. пук II позива избио на Дрину између Старог Брода и Вишеграда. Лимски одред је тога дана изгубио сваку везу с црногорским снагама. Командант Ужичке војске је намеравао да продужи напад 17. августа. Међутим, делови аустроугарског 15. корпуса су тога дана прешли Дрину код Старог Брода, одбацили 10. пук ИИ позива са десне обале реке и тако осујетили ову Божановићеву намеру. Пошто се 10. пук задржао на линији Јањац - Гостиље, командант Шумадијске дивизије наредио је да се у остале његове јединице задрже на достигнутим линијама /у висини Поноса и Сухе горе/, да те линије утврђују и међусобно одржавају што чвршћу везу. Команданту Лимског одреда је наређено да, због ситуације код Шумадијске дивизије и црногорских снага, своје истурене делове повуче и главнину одреда јаче ослони на Вихру и Варду. Из Шумадијске дивизије и Ужичке бригаде упућена су му четири батаљона, ради јачања одбране на правцу Прибој - Чајетина. Шеснаести корпус је 19. августа главнином избио на Лим код Рудог, а помоћним снагама ушао у Пљевља. Када је извештен да су делови овог корпуса прешли на десну обалу Устибарске реке, а уочавајући надмоћност снага које нападају Рудо, командант Лимског одреда је предвече тога дана одлучио да своје делове из рејона Рудог поступно повуче ка Прибоју и караули Црни врх. Петнаести корпус је 19. августа вршио последње припреме за напад, јер је, с обзиром на критичну ситуацију Пете армије, добио задатак да безусловно одбаци преко границе српске снаге из рејона Вишеграда и Старог Брода. Његов напад је почео сутрадан, после снажне артиљеријске припреме. Надирући уз поток Бању, тежио је да поцепа борбени поредак Шумадијске дивизије. Притиснут тако јаким снагама, 10. пук је тражио одобрење да се повуче, али му је наређено да по сваку цену брани линију Јањац - Гостиље. И снаге с центра дивизијског распореда су тражиле појачање или одобрење да се повуку с Паноса, али је и њима наређено да морају задржати овај тако важан положај. Иако према Сухој гори није било јачег притиска, командант дивизије је ценио да му је и лево крило угрожено, с обзиром на повлачење Лимског одреда. Када је све ово предочио команданту Ужичке војске, добио је око 17 часова одобрење да дивизију повуче на линију Милошевац - Шарган. Повлачење је извршено у току наредне ноћи, али су 10. пук II позива и 4. пук И позива и даље задржани на Јањцу и Гостиљу. По преласку Лима, главнина 16. корпуса је наступала делом снага уз реку, а делом преко Соколовића ка Варди. Лимски одред се под борбом повлачио ка Цигли и Црном врху, на правцу Прибој - Чајетина. На фронту Ужичке бригаде није било притиска непријатеља. У целини гледано, иако је напад предузет јаким снагама, непријатељ је заузео једино предње положаје Ужичке војске и то по цену великих жртава. Само 15. корпус је већ имао 1.200 људи избачених из строја. С друге стране, иако офанзива Ужичке војске у тактичком погледу није имала успеха, у оперативном погледу она је била врло успешна: читава Шеста армија била је везана на њеном фронту и према Санџачком одреду.
Оба корпуса Шесте армије наставила су напад и 21. августа. Десети пук II и 4. пук I позива су читав дан пружали снажан отпор 15. корпусу, а у току наредне ноћи су се повукли на положаје источно од Милошевца, у дивизијску резерву. Лимски одред је одбио све нападе 16. корпуса. Тога дана је Поћорек одлучио да обустави напад Шесте армије због пораза који је доживела Пета армија на Церу. На горњој Дрини је требало да остану 1. дивизија из 15. и 8. бригада из 16. корпуса, а остале снаге, заједно са Петом армијом на доњој Дрини да бране леву обалу и спрече евентуални прелазак српске војске у Босну. Петнаести корпус је одмах предузео повлачење а 16. је добио наређење сутрадан док је напад који је изводио био у поном јеку. Тек када је после жестоких борби предвече тога дана потиснуо Лимски одред на положаје Лиса - Торник, и овај корпус је прекинуо борбу и отпочео повлачење на леву обалу Дрине. Врховна команда је наредила Ужичкој војсци да преће у офанзиву и поврати гранични фронт чим јој стигне 2. прекобројни пук III позива, који јој је из Ниша упућен шао појачање. Извршавајући овја задатак, Ужичка војска је до краја августа поново заузела истакнуте положаје према Дрини, пошто је савладала слабији отпор заштитничких делова непријатеља. У току свих ових борби имала је 1.327 људи избачених из строја и то: погинулих 206 /4 официра/, рањених 901 /15 официра/ и несталих 220.
Први светски рат - у бици на Дрини
Митар Ђуришић
Победа на Церу, први значајнији савезнички успех у првом светском рату, увелико је подигла углед Србије и њене војске. Савезници су тада чак и прецењивали оперативне могућности српске војске и захтевали да она одмах предузме офанзиву против АустроУгарске. С друге стране, српска влада је имала обавештење да се спрема нови напад на Србију, па је Врховној команди сугерирала да Аустро-Угарску у томе не “остави на миру”. Врховна команда је знала за пребацивање неких аустро-угарских снага у Галицију и за померање њихових јединица ка средњем и доњем току Дрине, али није имала поуздане податке о томе колико је снага повучено са фронта према Србији. Због тога није ни могла помишљати на офанзиву целокупним снагама, бар не у први мах. Одлучила је да у офанзиву пређе крилним групацијама: ојачаном Првом армијом у Срем и Ужичком војском у садејству са црногорским снагама у источну Босну. Другу и Трећу армију је задржала на Дрини да би парирале евентуалним офанзивним намерама непријатеља, односно и саме прешле у офанзиву, ако за то буде могућности. Аустроугарска Врховна команда је тежила да што више снага упути на фронт према Русији, па је захтевала да се Балканска војска, без Друге армије, задржи у одбрани. Поћорек је, међутим, инсистирао да се неуспех Пете армије на Церу “заглади” новом офанзивом. Користећи наклоност дворске војне канцеларије и министра иностраних послова, сломио је отпор Врховне команде и одлучио да предузме нову офанзиву петом и Шестом армијом и једним Комбинованим корпусом из Срема, док је снаге у Банату и југоисточној Босни задржао у одбрани. Тако су обе стране једновремено припремале офанзиву. Српска Прва армија је прешла у Срем 6. септембра, а аустроугарске армије су два дана касније отпочеле офанзиву преко Дрине. Ужичка војска је у међувремену била ојачана: у састав Ужичке бригаде је ушао 15. пук III позива и одред на Дебелом брду /на путу Рогачица - Ваљево/, који су сачињавали 12. кадровски пук са допунским батаљонима 5. пука I и 5. пука II позива и два топа, а у састав Лимског одреда 2. прекобројни пук III позива, Ибарски обвезнички пук и нешто артиљерије, тако да је бројала 42.400 војника и официра, 67 топова и 22 митраљеза. Према договору српске и црногорске Врховне команде /на челу ове друге био је српски генерал Божа Јанковић/ и црногорске снаге у Санџаку су ојачане. Образована је била Санџачка војска од 13.470 војника, 28 топова и 6 митраљеза под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића. Према заједничком операцијском плану требало је да Ужичка војска наступа општим правцем Вишеград - Сарајево, а Санџачка правцем Горажде - Сарајево. Због преласка јаких аустроугарских снага преко Дрине, српска Врховна команда је 9. септембра наредила команданту Ужичке војске да упути Трећој армији 4. пук I и 4. пук II позива са њиховим допунским батаљонима и две батерије. Пошто није било јасно каквим снагама непријатељ брани Дрину испред Ужичке и Санџачке војске, наређено је да се привремено одложи њихов напад, док се извиђањем не утврди да ли за то постоје реални услови. Непријатељ је на овом делу фронта у ствари имао само 8. брдску и 9. ландштурмску бригаду, које нису биле у стању да се супроставе јаким српско - црногорским снагама. Извиђањем није утврђена њихова стварна јачина, али је закључено да ипак нису сувише јаке, па је 14. септембра отпочело пребацивање Ужичке војске преко Дрине. До 16. септембра образован је мостобран западно од Вишеграда у висини Пасторка, Лијеске и Влахиње. Друга дивизија Санџачке војске прешла је реку код Фоче 11. септембра а 1. дивизија ноћу 14/15. септембра када је и ослободила Горажде. Извиђачки одред Санџачке војске и делови Коњичког дивизиона Шумадијске дивизије стигли су 17. септембра у Рогатицу. Командант 8. брдске бригаде је већ био извукао своје снаге на Романију. Ужичка војска је тога дана посела линију Медник - Тмор - Јелашје - Хум, а Санџачка Петибор - Јабука - Храњен. Ужичка бригада је 18. септембра ослободила Сребреницу. Услови за њихово даље наступање били су повољни. Међутим, пошто је противнападом српске Прве армије на Соколској планини положај главних српских снага на Дрини нешто побољшан, а још увек није било јасно какве све снаге непријатељ има на горњој Дрини и у југоисточној Босни, Врховна Команда је обуставила офанзиву Ужичке /а тиме и Санџачке/ војске, док се ситуација на главном фронту не разјасни. Разјашњење је дошло 22. септембра, после неуспеха Прве армије на Мачковом камену. Тада је Врховна команда наредила да Ужичка војска енергично напада у правцу Власенице, а Санџачка војска да затвори правце Сарајево - Гласинац и Сарајево - долина Праче и тако обезбеди бок и позадину Ужичке војске. Генерали Божановић и Вукотић су се договорили да њихове снаге заједнички овладају раскрсницом путева у Подроманији, а затим да Шумадијска дивизија наступа ка Власеници, а Лимски одред и Санџачка војска ка Романији. Тих дана је генерал-мајор Шњарић био повучен из 16. корпуса и постављен за команданта свих аустроугарских снага у источној Босни. Он је био уверен да ће ангажовањем 3. и 8. брдске и 9. ландштурмске бригаде трупа сарајевске тврђаве шуцкора и жандарма очистити ову територију од српских и црногорских јединица. Напад Ужичке и Санџачке војске продужен је 25. септембра. Пошто су сломиле отпор непријатеља у рејону Жљебова, шумадијска дивизија је ослободила Хан Пијесак и до 28. септембра овладала Краљевом гором и Хан Погледом, непосредно јужно од Власенице. Коњички дивизион је упућен у извиђање ка Олову. Лимски одред је избио на Кратељ и Палеж, северозападно од Соколца, а Санџачка војска на Романију. Командант Коњичког дивизиона је упутио неког сељака у Кладањ с поруком да ће тамо стићи 4.000 српских војника са четири топа. Ова безазлена вест изазвала је праву панику у Кладњу и у Поћорековом штабу у Тузли, где су се забринули за позадинске везе и линије снабдевања Шесте армије, па и за сам штаб армије, поготову кад су сазнали да се пред Власеницом налази читава дивизија и да су црногорске снаге избиле надомак Сарајева. Стога су ка Власеници, Кладњу и Олову упућена појачања са фронта на Дрини, из Сарајева, па и појачања која су из унутрашњости земље, чак и из Трста, слата трупама на Дрини. Те снаге су крајем септенбра покушле да одбаце ужичку војску од Власетинце и Олова, али без успеха. Ипак, Врховна команда је наредила да се Шумадијска дивизија задржи на најпогоднијим положајима код Власетинце, а у случају јачег притиска непријатеља да се не “излаже поразу”. Од генерала Вукотића је затражено извесно појачање за Ужичку војску. Он је упутио Васојевићку бригаду са три митраљеза и једном батеријом у Мркаље, на располагање генералу Божовићу. Поћорек се није мирио с тим да му се овако релативно јаке противничке снаге задржавају у источној Босни, јер је то већ и политички лоше по њега одјекнуло. Сем тога, фронт на Дрини је био стабилизован и обострани напади су престали, па је без ризика могао да издвоји јаче снаге за интервенцију у Босни. Његове релативно јаке снаге су 4. октобра преузеле противнапад: 8. и 13. бригада из Власетнице и две колоне /11 батаљона и две батерије/ из Олова и Кладња на Ужичку војску и ојачана 3. брдска бригада на Санџачку војску. Шумадијска дивизија је одолела нападима, али су колоне од Олова и Кладња потиснуле делове Лимског одреда ка Хан Пијеску и тако угрозиле бок и позадину дивизије. Имајући у виду наређење Врховне команде да се на излаже ризику, командант Ужичке војске генерал Вукоман Арачић, наредио је да се Шумадијска дивизија повуче на положаје од Хан Пијеска. Кад је сазнао да су аустроугарске снаге одбациле Ужичку бригаду и поново овладале Сребреницом, читаву Ужичку војску је повукао на линији Бабаљак - Видова гора - Пакленик. Да не би остала сувише изложена на Ромнији, и Санџачка војска се повукла на линију Кула -Витањ - Марково брдо - Орловачка - Прача. Ово повлачење је код аустроугарских команди изазвало уверење да је на помолу лак успех. Образовали су тир колоне за гоњење. Лева, која је наступала правцем Кусаче - Мислово, у ствари 13. бригада, стигла је 10. октобра у рејон Куле, на Гласинцу, на спој Лимског одреда и Санџачке војске. Ту су њен напад сломили делови Васојевићке, Ловћенске и Бјелопољске бригаде и 4. кадровска пука. Пошто је претрпила тешке губитке, ова се колона повукла чак на Жљебове. Због њеног неуспеха повукле су се и остале две, на ступајући у контакт са Ужичком војском. Поћорек је тада уписао у свој Дневник да је гоњење вештина коју аустроугарски команданти не познају. Он је сада био принуђен да прикупља нове снаге да би српске и црногорске јединице избацио из Босне. До 18. октобра прикупио је седам бригада, од којих су образоване 18. и 50. дивизија, а Штаб 16. корпуса је упућен да непосредно руководи операцијама. У рејону Пала образован је посебан одред за садејствовање делова 16. корпуса у нападау на црногорске снаге. Напад 16. корпуса почео је 18. октобра, али су пуна три дана потискивани само предњи српско-црногорски делови. Главнина му је била оријентисана према Лимском одреду и Санџакој војсци, али је комадант корпуса имао у плану да окружи и уништи Ужичку и Санџачку восјку у рејону Рогатице. Лимски одред је 20. октобра противнападом одбацио делове 18. дивизије из рејона Пакленика. Међутим, 50. дивизија је сутрадан извршила снажан напад на Санџачку војску на Марковом брду и Сиљевој глави. И поред тога што су се упорно браниле - “примивши удар на бајонет и водећи крваву борбу прса у прса” - како је српску Врховну команду известио генерал Божа Јанковић, црногорске снаге су се морале повући јер је “доминирала надмоћност аустроугарских трупа”. Генерал Вукотић је своје трупе заџао на линији Јабука - Храњен, а откривено лево крило Лимског одреда је повучно до у висину Рогатице. Осећајући да непријатељ довлачи са Дрине нова појачања и сазнавши из заплењене документације за његову намеру да Ужичкој војсци спречи повлачење ка Вишеграду, генерал Арачић је предочио Врховној команди озбиљност ситуације и своје уверење да жртве које би његова јединица поднела бранећи садашње положаје “не би одговарале постигнутим резултатима”, а успех би био у питању, и предложио да се Ужичка војска повуче на десну обалу Дрине. Чак је одмах издао заповест за повлачење, уверен да ће то Врховна команда одобрити. Врховна команда је у први мах предлог стварно прихватила, али кад је сазнала да се Санџачка војска задржала на линији Храњен - Јабука, иако је повлачење Ужичке војске бећ био у току, наредила је генералу Арачићу да се споразуме са Вукотићем и, евентуално, задржи Ужичку војску на левој обали Дрине, од Старог Брда, преко Сјемића до ушћа Лима, уколико непријатељ “не гони енергично”. Пошто је притисак непријатеља био нешо ослабио, Арачић је задржао своје снаге на тој линији, али се испоставило да је притисак само привидно слабио због овог повлачења српских и црногорских снага. Командант 16. корпуса је, пак, 23. октобра наредио опште наступање, с тежиштем у захвату комуникације Рогатица - Вишеград. Жестоке борбе вођене 24. октобра показале су да је номогуће одржати тек поседнуту линију, па је генерал Арачић наредио да се током наредне ноћи све снаге повуку на десну обалу Дрине. Да је продор ка Власеници, Олову и Сарајеву извршен у време тешких борби српске Треће и Прве армије на Гучеву, Борањи, Јагодини и Соколској планини, зашто су постојали веома повољни услови, њен ефекат би био знатно већи. Овако, кад су операције на том гребену биле престале, операције и источној Босни су изгубиле на значају, а Поћорек је без већег ризика могао да издвоји јаке снаге да би одбацио Ужичку и Санџачку војску преко Дрине.
Затишје на фронту трајало је до 6. новенбра, а за то време су аустроугарске снаге попуњене људством и ратним материјалом и припремљене за трећу офанзиву у Србији. Шеснаести корпус је оставио ојачану 17. бригаду /10.000 војника и 30 топова/ под командом генерала Шњарића на горњој Дрини, а главнину снага прикупио код Љубовије. Поћореков план је и овога пута био да обухватним нападом опколи и уништи српску војску у рејону Ваљева. Шњарићеве снаге требало је да пређу Дрину када српска војска напусти фронт на овој реци и да наступају правцем Вишеград - Ужице у саставу са 4. бртском бригадом, која ће наступати правцем Рогачица - Ужице. Српска Врховна команда је задржала свије трупе у дефанзиви, јер нити је успела да их попуни људством, нити да их снадбе недостајућом опремом. Нарочито је оскуделава у артиљеријској муницији, због чега су многи топови повучени у позадину као неупотребљиви. Већ првих дана нове офанзиве испољила се изразита надмоћност непријатеља, па су све три српске армије принуђене да се повуку ка Ваљеву. На вишеградском фронту није било притисака непријатеља, али је Ужичка војска морала да прати покрете осталих армија. Једанаестог новенбра је наређено да се Ужичка бригада, када буде принуђена, повуче на Кадињачу, а остале снаге да оставе на Дрини мање делове а главнину да повуку на Шарган. Међутим, како се ваљевски положаји нису могли бранити, настављено је повлачење српских армија на десну обалу Колубаре и Љига, па је и Ужичкој војсци 15. новенбра наређено да организује непосредну одбрану Ужица од Кремана и Бајне Баште, а да обрати пажњу и на правац Ваљево - Косјерић - Ужице. Због тога је Коњички дивизион упућен у Косјерић, Ужичка бригада постављена на линији Црни врх - Годановац - Игњатовићи, на правцу од Рогачице, а Шумадијска дивизија на линији в. Приседо - Ђаков камен - Кадињача - Буља - Поникве. Лимски одред, као резерва, прикупљен је у Ужицу. Шеснаестог новембра, по наређењу Врховне команде, 5. кадровски пук је упућен ка ушћу Лима ради затварања правца ка Прибоју. Пошто су то биле мале снаге за овај задатак, црногорска Врховна команда је замољена да за одбрану овог правца одвоји део својих снага. Она је на десну обалу Лима упутила три батаљона /Дечанска бригада/, па затим Васојевићку бригаду. Од тих бригада и 5. кардовског кадровског пука образована је Лимска дивизија под командом бригадира Мила Матановића, која је нешто касније потчињена српској команди Нових области. Овим је била завршена битка на Дрини. Поћорек је заузео добар део српске територије, али с бозиром на огромне житве које је при том дао - постигао је Пирову победу. Већ ту је била клица његовог предстојећег пораза.
Први светски рат - у Колубарској бици
Митар Ђуришић
Својом трећом офанзивом Поћорек није уништио српску војску, како је планирао. Сад је стајао пред одлуком: или премореним трупама дати неколико дана одмора, или наставити офанзиву преко Колубаре. Иако је по пристизању у Ваљево био обећао одмор, одлучио се за ово друго, јер му је требало да обезбеди пругу Обреновац - Ваљево ради снабдевања већ готово у свему оскудне војске. Био је и у заблуди верујући да су се српске трупе дубље повукле, те да на Колубари и Љигу нема њихових јачих снага. Српска Врховна команда је одлучила да искористи набујалу Колубару и масив Сувобора и Маљена као јаке препреке, да ту задржи непријатеља, одмори своје трупе, да их колико је могуће попуни људством, а по пристизању обећане артиљеријске муниције из Француске, Грчке и Русије, да пређе у противофанзиву. Ужичка војска је и даље имала задатак да брани Ужице и штити леви бок Прве армије. Она је била развучена на широком фронту, што није било оправдано с обзиром на то да од запада није претила непосредна опасност. Пошто су из њеног састава били изузети одред на Дебелом брду, 5. кадровски пук је још неки делови, Ужичка војска је сада бројала 33.265 људи са 55 топова и 15 митраљеза. Када су извиђачки органи Коњичког дивизиона утврдили да се јаке непријатељске снаге крећу од Букова ка Ражани и од Повлена ка селу Радановцима, 18. новембра је одлучено да се на Јеловој Гори и Кадињачи задржи само ојачана Ужичка бригада, а Шумадијска дивизија да се групише на Црнокоси.
У време овог прегруписавања, јака група пуковника Видена /две и по бригаде/ вршила је снажан притисак на Маљенски одред /12 пук II позива/, који је чинио лево крило Прве армије.
Због тога је Ужичкој војсци наређено да образује једну јаку групу која би ударом у бок Виденових снага растеретила Маљенски одред. На тај задатак је упућен 10. пук II позива, ојачан са два батаљона, две батерије и четири митраљеза /одред потпуковника Филиповића/. Остале снаге дивизије прикупљене су јужно од Ражане. Због потребе јачања одбране на овом правцу, на Црнокосу је повучен Лимски одред. Такав распоред је боље одговарао новоствореној ситуацији, мада Филиповићев одред није био довољно јак за постављени му задатак. Сем тога, тај одред је доста споро дејствовао. Тек 22. новембра је овладао Дивчибарама, сутрадан Краљевим столом, а 24. новембра је избио на М. Маљен, када је Маљенски одред био у пуном повлачењу. Пошто су Виденове снаге овладале В. Маљеном, Прва армија је изгубила јак ослонац, а тиме, као и притиском непријатеља на осталим правцима, била је осујећена намера Врховне команде и команданта Прве армије да се већ тада пређе у противофанзиву. Двадесет четвртог новембра је аустроугарска 18. дивизија појачала притисак ка Ражани и Дивчибарама. Мада је шумадијска дивизија успешно задржавала њене делове код Ражане, ипак јој је наређено да се у случају нужде може повући на Црнокосу, али да одатле снажним отпором мора обезбедити време за повлачење снага с Јелове горе и Кадињаче. Потпуковнику Филиповићу је наређено да се повуче на Зелени брег код Гојне Горе ради затварања праваца ка Г. Милановцу и Чачку. Пошто се под борбом повукао на Зелени брег, Филиповић је добио под команду још и остатак Маљенског одреда и делове Лимског одреда, на положајима Зелени брег, Зајчица, Душковци, Субјел, с тим да брани правац према Чачку и омогући прикупљање Ужичке војске на левој обали Скрапежа и Добрињске реке. У ствари, због отпора Ужичке војске и лошег времена, непријатељ тога дана није постигао већи успех. Међутим, и даље је нападао од Ражане, а постајале су нешто активније 4. брдска бригада према Дубу и 17. бригада од Вишеграда и Бајине Баште. Сем тога, између Ужичке војске и Прве армије остао је велик непоседнут простор. Због свега тога је командант Ужичке војске предложио, а Врховна команда прихватила, да се Ужичка војска повуче и групише за непосредну одбрану Овчарскокабларске клисуре. Шумадијска дивизија требало је да поседне положаје од р. Каменице од села Ср. Добриње, Лимски одред од Ср. Добриње до ушћа Скрапежа, а Ужичка бригада Крстац, између Моравице и Бјелице. Двадесет шестог новембра, док је ово повлачење било у току, аустроугарска 1. и 5. брдска бригада извршиле су снажан напад и заузеле Кошариште и Субјел. Потпуковник Филиповић је покушао противнападом делова Лимског одреда и 12. пука II позива да поврати ове положаје, али није успео. Ипак, непријатељ је задржан, а и наредног дана су одбијени сви његови напади, па су Филиповићеве снаге обезбедиле време за повлачење главнине Ужичке војске. То је било олакшано и тиме што непријатељ није тих дана вршио притисак ни на јендом другом правцу. Једино су ка Вихри и Врановини нападали делови 17. бригаде, али су били одбијени. Тако је 27. новембра напуштено Ужице, у које су ушле јединице 4. брдске бригаде. Осамнаеста дивизија је продужила напад 28. новембра. Читавог дана и наредне ноћи на фронту од Зеленог брега до Добриње ређали су се обострани напади и противнапади после којих је непријатељ успео да задржи Зајчицу и неке висове на десној обали Добрињске реке. Тога дана је генерал Живојим Мишић одлучио да повуче Прву армију ка Горњем Милановцу, после неуспеле одбране сувоборске греде. Мада тешка срца, Врховна команда је прихватила ову одлуку и , у складу с њом, наредила да се и Ужичка војска повуче на нове положаје: Шумадијска дивизија и Лимски одред на линији Поглед - Кита - Вјетриња - Морава, а Ужичка бригада на линију Гај - Руја - Горица - Кулашевац. Повлачење је завршено 29. новембра без притиска непријатеља. Један батаљон 4. брдске бригаде је тога дана ушао у Пожегу пошто је одбацио заштитничке делове Ужичке бригаде. Ова офанзива је исцрпла људске снаге на обе ратујуће стране. Аустроугарске трупе су се удаљиле од извора снабдевања и због огромних напрезања у снегом завејаним планинама готово стигле на ивицу снага. Па ипак, Поћорек је планирао да настави офанзиву 4. децембра. Српска Врховна команда је страховала да њене трупе ни на овој линији неће бити у стању да пруже јачи отпор. Међутим, та линија је била нешто краћа, стога и распоред јединица на њој прикупљенији. Сем тога, само два дана без притиска непријатеља било је довољно да се људство одмори и боље нахрани. Пристигло је и нешто муниције из Аранђеловца и Г. Милановца, јединице су бар донекле попуњене деловима жандармерије и на брзину обученим регрутима из Македоније. А изнад свега, стигла је дуго очекивана артиљеријска муниција из Солуна. Све је то за кратко време унело ново расположење међу српске војнике и пробудило њихов офанзивни дух у већој мери него што је ико очекивао. Из Прве армије су слати извештаји да се иза положаја “ори песма и вије коло”, а из Треће да је, према исказима заробљеника, стање код непријатеља тако лоше да “још мало треба па да их можемо тући грањем”. Због тога је у Врховној команди и у штабу Прве армије једновремено закључено да је наступио прави тренутак за прелазак у противофанзиву. Врховна команда је неким јединицама већ била авизирала такво наређење кад је 2. децембра извештена да генерал Мишић сутрадан прелази у напад и моли да се наређење у том смислу достави и осталим армијама. Тако је одлучено да противофанзива српске војске почне 3. децембра у 7 часова, у тренутку кад су већ - “пријатељи жалосно погледали како Србија пропада”. У духу општег задатка Ужичке војске Шумадијска дивизија требало је да напада главнином ка Прањанима, а помоћним снагама ка Гојној Гори, Лимски одред ка Шиљковици и Кремењу, док је Ужичка бригада задржана у одбрани.
Пред Ужичком војском је била 18. дивизија у рејону Прањани и Гојне Горе, 4. бригада у рејону Пожеге и 9. ландштурмска бригада на маршу од Бајине Баште ка Ужицу. Седамнаеста бригада нападала је Лимску дивизију из рејона Вишеграда, али без већег успеха. Док су аустроугарске снаге на Сувобору и Маљену већ озбиљно оскудевале у храни, код снага пред фронтом Ужичке војске стање је у овом погледу било нешто боље, због пљачке коју је 4. бригада организовала у Ужицу и околини. По интензитету њихове ватре, показало се да ове јединице ни муницијом нису биле лоше снабдевене. Првог дана напада Шумадијска дивизија протерала је истурене непријатељске делове и избила на линију Прањанска црква - Рујевица, али њен напад на Рујевцу у рејону Гојне Горе није успео. Лимски одред је такође заустављен на Годуну снажном ватром са Шиљковице, Кремења и Малињака. Предвече је јединицама наређено да се утврде на достигнутим линијама да би продужиле напад 4. децембр.а Постигнути успех није био велик, али је значајан по томе што је изненадио непријатеља који се управо припремао да сам продужи напад. Четврти и пети децембар су протекли у жилавим борбама. Обе стране су покушавале да нападају, али њихови напори нису довели до битније промене линије форнта. Тек касно увече 5. децембра 18. дивизија је добила наређење да се повуче на црни врх и Маљен да не би остала сувише истурена, пошто је 16. корпус сломљен на Сувобору. Ужичка бригада је тога дана разбила непријатеља и посела Крстац. Њену намеру да пређе Мораву и подржи лево крило Лимског одреда непријатељ је осујетио порушивши Гугаљски мост. Продужавајући напад, Шумадијска дивизија је 6. децембра овладала Подовима, Зеленим брегом и Гојном Гором, а Лимски одред је преко Шиљковице избио до Душковаца и Зајчице. Наилазили су само на слабије заштитнице, а од заробљеника су сазнали за тешко стање јединица непријатеља у повлачењу. У вези с тим, штаб Ужичке војске је наредио да Шумадијска дивизија организује гоњење преко Ражане ка Буковима и преко Радановаца ка Лепој равни, Лимски одред ка Црнокоси, а Ужичка бригада преко Пожеге ка Ужицу. Пошто је 18. дивизија 7. децембра била у повлачењу ка Ваљеву, главнина Ужичке војске је избила на пут Ваљево - Косјерић без отпора. Одатле је Шумадијска дивизија оријентисана преко маковишта и Јасеновца ка Рогачици, а Лимски одред преко Јелове горе, с тим да десним крилом садејствује Шумадијској дивизији, а левим Ужичкој бригади, која ће преко Ужица и кадињаче насутпати ка Бајиној Башти. Осмога децембра непријатељ је ужурбано евакуисао Ужице. Четврта брдска бригада је посела Хајдучки гроб, Трешњицу и Чакорево брдо да би обезбедила евакуацију. Међутим, Ужичка бригада је снажним јуришима сломила отпор на овим тачкама, па се непријатељ у току наредне ноћи повукао. Тек пристигли батаљони 9. ландштурмске бригаде, којима је била намењена улога посаде Ужица, нису ни ступили у борбу, већ су у паничном страху побегли ка Дрини. Преморене јединице Лимског одреда, које три дана нису добиле хлеба, биле су изненађене противнападом непријатеља на в. Приседо. Командант одреда је морао да интервенише резервом и деловима са Црног врха да би повратио Приседо и продужио напад по задатку. Ипак, ово је био само последњи трзај непријатеља предузет, вероватно, да би обезбедио време за сопствено повлачење. У даљем покрету јединице Ужичке војске нису наилазиле на отпор, сем што су повремено заробљавале делове заштитница непријатеља. На правцу Ужичке бригаде аустроугарски војници су били тако деморалисани “да су се по селима предавали и појединим дечацима”. Десетог децембра Ужичка војска је избила на Дрину. Шумадијска дивизија је ослободила Рогачицу, а Ужичка бригада Бајину Башту. Лимска дивизија, која се успешно одупирала нападима 17. бригаде ка Рудом и Прибоју, такође је прешла у противнапад. Дванаестог децембра је ослобидла Вишеград и Широким фронтом избила на Дрину, од Старог Брода до ушћа Лима. Непријатељ је још једанпут грозничаво покушавао да утврди леву обалу Дрине да би онемогућио прелаз српске и црногорске војске у Босну. Три дана касније ослобођен је Београд. Тиме су завршене српско-аустроугарске операције 1914. године. Осим заробљених, у Србији више није било непријатељских војника. Ужичка војска је у овој бици имала 7.222 избачена из стрја. Од тога 1.097 погинулих, 3.963 рањена и 2.162 нестала, што веома речито говори о размерама њеног ангажовања. Она је стално била на помоћном операцијском правцу. Имала је успеха и неуспеха, али никад није дозволила да непријатељ угрози бок и позадину главних српских снага.Тиме је она свој основни задатак часно испунила. Треба истаћи да је, нарочито у току битке на Дрини, њен бок и позадину исто тако успешно штитила црногорска Санџачка војска.
Први светски рат - године 1915.
Митар Ђуришић
Те године српска војска је преживела тешке дане. Снабдевање и услови смештаја су јој били веома лоши, а заробљени аустроугарски војници пренели су тифус и друге заразне болести од којих је страдало 35.000 српских војника и скоро три пута толико цивила. Савезници се нису много трудили да помогну у овим невољама, али су зато врло упорно захтевали да српска војска пређе у офанзиву. У време припрема Италије за почетак операција, силе Антанте су захтевале да српска и црногорска војска изврши продор ка Љубљани да би обезбедиле спајање италијанског и руског фронта, јер су били планирани дубоки продори у Аустор-Угарску са југозапада и североистока. Овај захтев, као и руски и италијански планови који су га условили, били су, наравно, нереални. Чак је и начелник руске Врховне команде велики кнез Николај Николајевич морао признати да се од Србије превише тражи. Почетком септембра те године, Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска потписале су Војну конвенцију о заједничком нападу на Србију. За тај задатак прикупљена је аустроугарска Трећа армија на Дрини и у Срему, немачка Једанаеста армија према Тимоку. Оне су обједињене под заједничком командом немачког генерала Макензена. Јужно од Прве груписана је бугарска Друга армија, која није била под заједничком командом. Те снаге су имале укупно 372.000 пушака, око 1.700 топова, 10 ескадрила авиона и бројну речну ратну флоту на Дунаву и Сави. Цар Виљем је Мекензену издао кратаку заповест: “Српску восјку одлучно поразити и успоставити и одржавати везу преко Београда и Софије са Цариградом”. Мекензен је био уверен да ће продором до Крагујевца, Ћуприје и Ниша коалиционе трупе извршити овај задатак. Уколико бугарске снаге са истока у то време стигну до Крагујевца, а аустроугарске са запада до Ужица, коначно слом српске војске би био постигнут. Упркос упозорењима из Србије, силе Антанте су се заносиле надом да ће Бугарску придобити за себе. Чак су и мобилизацију бугарске војске цениле као блеф. Због тога су одбиле предлоге српске владе и Врховне команде за притисак на Бугарску, а поготово за превентивни рат против Бугарске да би се предупредио њен напад на Србију. Сем тога, Србији су озбиљно замериле што упућује своје снаге на источну границу. Ипак, српска Врховна команда је подешавала развој својих снага према новоствореној ситуацији, коју је она реално ценила. На доњој Дрини и Сави задржала је Прву армију, трупе Одбране Београда, Трећу армију и Крајински одред на Дунаву, Тимачку војску, Другу армију и део Трупа нових области на граници према Бугарској. Део ових последњих је контролисао границу према Грчкој и Албанији. С обзиром на то да су ове снаге имале 232.000 пушака и 685 топова, непријатељ је, очекивано био у великом преимућству. Због тога је српска Врховна команда планирала да спречи продор непријатеља на српску територију, а ако у томе не успе, да успорава његово наступање стварајући тако време и простор за пристизање савезничких снага, уз чију би се помоћ организовала противофанзива. Наде у ову могућност потхрањивала су бројна савезничка обећања и пребацивање по једне француске и енглеске дивизије са Галипоља у Солун, чије је искрцавање почело кад и Макензонов напад на Србију, а које је, како се предвиђало, убрзо требало ојачати новим дивизијама. У састав српских трупа оријентисаних према северу и истоку нашла се и главнина дотадашње Ужичке армије. Уместо ње, образован је Ужички одред у саставу Прве армије, под командом пуковника Ивана Павловића, који су сачињавали: 2. прекобројни пук III позива, 4. кадровски пук, 4. пук III позива и црногорска Доњовасојевићка бригада. Укупно 14 бараљона са 26 топова. Распоређен на десној обали Дрине, од реке Трешњице до ушћа Лима, одред је имао задатак да затвори правац Вишеград-Ужице и да штити леви бок и позадину Прве армије. Напад Макензенових снага почео је 6. октобра. Аустроугарска 62. дивизија у рејону Вишеграда била је још у формирању. Ипак, два батаљона су покушала да пређу Дрину, али су одбачена, па је даље пребацивање њених снага одлагано све до 22. октобра. У међу времену, због ситуације на северном фронту, Прва армија је била принуђена да се повуче источно од Колубаре. Ужичком одреду је наређено да се у случају нужде повуче на Дебело брдо и Кадињачу , даље повлачење да подешава према кретању Соколске бригаде из рејона Ваљева. Двадесет другог октобра 62. дивизија је форсирала Дрину северно и јужно од Вишеграда. После вишечасовне борбе потиснула је Ужички одред и образовала мостобран на десној обали реке. Одред је повукао главнину на Шарган, а Доњовасојевићку бригаду ка Прибоју. Пошто се очекивало његово даље повлачење, а и иначе је цењено да он не може бранити правце према Ужицу и Санџаку, замољена је црногорска Врховна команда да овај последњи затвори својим снагама. У вези с тим, ка Прибоју је упућен Косовски одред /3.000 војника предвиђених за упућивање у Приштину као помоћ српским трупама Нових области/ и 1. санџачка дивизија /4.500 људи/ на Вихору, Врановину и Вардару, на десној обали Лима. Сталним притиском, нарочито 1. санџачке дивизије, паралисан је даљи продор аустроугарске 62. дивизије све до 12. новенбра. По пристизању црногорских снага и због померања Прве армије ради одбране Аранђеловца, Ужички одред је наставио повлачење. Кратко време је задржао главнину на Шарампову, Ђаковом камену и Кадињачи, Доњовасојевићку бригаду на Палисаду, а већ 28. октобра се, преко Ужица и Пожеге /Доњовасојевићка бригада преко Ариља/, повукао на положаје у висини ушћа Ђетиње. Још једанпут, и то на дуже време, Ужице је морало да се напусти без борбе. Два дана касније одред се повукао на Марковичке положаје, а 31. октобра, због неуспеха Соколске бригаде и делова Дунавске дивизије II позива у одбрани Горњег Милановца, на положаје код Кулиноваца и Придворице, јужно и југозападно од Чачка. После упорних борби на левој обали Западне Мораве, Прва армија је 31. октобра добила задатак да затвори долину Ибра. За заштиту свог левог крила одредила је Ужички одред на положајима између села Врдиле и Каоне. Пошто упути један батаљон III позива у Ивањицу, који тамо треба да се ојача старцима последње одбране и затвори правац преко Кућиша ка Јавору, Ужички одред требало је упорно да брани нове положаје да би обезбедио повлачење Прве армије на десну обалу Мораве и њено даље кретање долином Ибра и гребенима с обе стране ове реке. Првог новембра су у Чачак ушле аустроугарске 10. и 20. бригаде. Десета је сутрадан наставила друмом ка Краљеву на коме су се код Самаиле затекли једна полицијска бригада и комора Ужичког одреда. Командант батерије ангажовао је стотинак својих људи и коморџија да задржи непријатеља, а о опасности известио команданта Ужичког одреда и непосредно команданта Прве армије. Командант одреда, чије су трупе биле у покрету ка Каони и Врдили, организовао је противнапад и одбацио непријатења до Каменог пута и Бановина. Убрзо су му стигли у помоћ по један пук из Дринске и Дунавске дивизије II позива. Оценивши да се овде ради о груписању јаких српско-црногорских снага за против напад, а и иначе су од почетка борби страховали да ће им војвода Мишић приредити још неку Колубарску, непријатељске команде су биле принуђене да се ограниче на јачање мостобрана у рејону Чачка. Истовремено је ослабио и њихов притисак ка Краљеву, чиме је олакшано даље повлачење Прве армије. Тако је ова одлучна акција Ужичког одреда имала успех и преко очекивања. Генерал Макензен је 5. новенбра наредио да 62. дивизија са две бригаде из 19. корпуса штити десни бок аустроугарске Треће армије на правцу Вишеград -Ужице -Пожега и одбаци црногорске снаге на правцу Нове Вароши, а 19. корпус и одред генерала Сорсића /две бригаде/ да нападају правцем Ивањица - Сјеница, а 8. корпус од Краљева ка Новом Пазару. Српска Врховна команда је поново затражила да црногорска војска прошири свој фронт на исток, да обезбеди правце кроз Санџак и тако заштити леви бок и позадину српске војске у повлачењу. У вези с тим, сердар Вукотић је упутио једану бригаду на Кокин Брод да затвори правац ка Новој Вароши, две бригаде на Јавор /Јаворски одред/ да затворе правац Ивањица - Студеница. Пошто је 19. корпус 7. новенбра избио у Ивањицу, и командант Прве армије је упутио 4. пук II позива са ојачањима /Студенички одред/ да затвори правац Ивањица - Студеница - Ушће. То је била лева побочница армије. Ужички одред је водио вишедневне тешке борбе с аустроугарском 53. дивизијом на улазу у Ибарску клисуру. Ноћу 11/12. новембра био је прнуђен да се повуче на линију Ком-Клик, северозападно од Маглича. Сутрадан је повучен у Ушће, где је образовао армијску резерву. Петнаестог новембра, са положаја у рејон Беле стене, прихватио је Дринску дивизију ИИ позива, који је непријатељ принудио да се повлачи ка ушћу реке Јошанице. Тек што је овај задатак извршен, упућен је преко Новог Пазара друмом ка Дугој Пољани, куда се повлачио црногорски Јаворски одред, да би с њим и са Студенички одредом затворио правце који од Сјенице и Јанковог камена воде ка Новом Пазару. Седамнаестог новембра та одбрана је организовала у висини Жабрана, Осаонице и даље на исток до Дежевске реке. Међутим, иако није био непосредно угрожен, морао је већ сутрадан да се повуче на десну обалу Рашке да би обезбедио повлачење Прве армије на десну обалу Ибра и даље ка Косовској Митровици. Под командом пуковника Павловића тада су се нашли Јаворски одред, распоређен југозападно од Новог Пазара и Студенички одред, североисточно од ове вароши. Због настале потребе да се из рејона Рибарића осигурају правци ка Беранима, Пећи и Косовској Митровици, 19. новембра је преко Ковача тамо упућена Доњовасојевићка бригада, а затим и Јаворски одред ка Рожају да би затворио правац Сјеница - Рожај - Пећ. Они су тада враћени у састав Санџачке војске. Развлачећи остатак својих снага, Ужички одред је затворио све правце који од Новог Пазара воде ка планини Рогозни и долини Јошаничке реке. Двадесет првог новембра Врховна команда је обавестила војводу Мишића да је пропао покушај продора кроз Качаник за Скопље и осујећено спајање са савезничким снагама које су на југу Македоније остале готово потпуно неактивне. Пошто је предстојало повлачење на Косово, и даље, Мишић је морао да пошаље Дринску дивизију II позива за Рожај, да се деловима Санџачке војске затвори правац Нови Пазар - Беране. Дунавска дивизија II наставила је повлачење десном, а Ужички одред левом обалом Ибра. Код с. Жабара одред је прешао на десну обалу реке. Иако без притиска непријатеља, повлачење је извршено уз огромне тешкоће, јер су трупе биле изгладнеле и преморене у даноноћним борбама и покретима. Двадесет трећег новембра Ужички одред је у тактичком погледу потчињен команданту Дунавске дивизије II позива. Сутрадан, Врховна команда је издала директиву за повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније, на албанско приморије. Прва армија /и Ужички одред у њеном саставу/ добила је улогу заштитнице на правцима који од Пећи и Новог Пазара воде ка Андријевици и Беранима и даље за Подгорицу и Скадар. Према аустријским снагама из Санџака, заштиту је и даље вршила црногорска Санџачка војска, после код Пљеваља, Берана и Мојковца. Борбе и покрети ужичког одреда били су веома динамични и напорни. Што од губитка у борбама, што од узгредних осипања, одред је изгубио више од половине свога људства. Па ипак, увек је био спреман да прихвати сваки нови борбени задатак, које је извршавао с примереним пожртвовањем и упорношћу, иако су његово људство претежно сачињавали трећи позив и најмлађа годишта готово необучаваних регрута. Макензен је постигао половичан, привремен успех: овладао је српском државном територијом, отворио пут за Софију и Цариград, али није уништио војску, скупштину и владу Србије. Оне су наџивеле драму 1915. године. Напустиле су своју отаџбину, уз огромне жртве и у историји готово невиђене напоре. После опоравка и реорганизације на Крфу и Виду, српска војска је враћена на Солунски фронт и након дуготрајних борби и страдања у победничкој савезној офанзиви, у јесен 1918. године, одлучујуће утицала на сламање Бугарске и дала огроман допринос коначном слому Аустро-Угарске и Немачке.
Митар Ђуришић
Одлучивши се 1914. године за рат против Србије, Аустро-Угарска је на Дрини прикупила Пету и Шесту армију, у Срему Другу, а у Банату знатне ландштурмске јединице. Те снаге биле су предвиђене варијантом ратног плана када је требало ратовати само против Србије и, евентуално, Црне Горе. Међутим, како је рат и с Русијом постао неизбежан, другу армију је требало пребацити на североисточни фронт. Ипак, док саобраћајне прилике то не учине могућим, предвиђено је да се и она употреби за демонстративна дејства преко Саве. Да би ту могућност што више искористио, командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар Поћорек пожурио је са офанзивом преко Дрине. Не знајући куда ће непријатељ усмерити главни удар, српска Врховна команда је груписала своје снаге на линији Паланка - Аранђеловац - Лазаревац - Ваљево. За непосердну одбрану граничног фронта истурила је јединице III позива и поједине задружене одреде ради затварања најосетљивијих праваца који су од Дунава, Саве и Дрине изводили ка унутрашњости земље. Док се ситуација не разјасни, требало је остати у одбрани, а касније дејствовати “према приликама”.
Један од ових здружених одреда била је Ужичка војска под командом генерала Милоша Божановића. Њу су сачињавали: Шумадијска дивизија II позива /10, 11. и 12. пук II позива, ојачан 4. пуком И позива, свега 16 батаљона, три коњичка ескадрона, и 6 брдских батерија, под командом пуковника Драгутина Милутиновића/, Ужичка бригада /4. пук И и 4. пук III позива, свега 8 батаљона са три пољске батерије, под командом пуковника Ивана Павловића/ и Лимски одред /4. и 5. кадровски пук и један батаљон III позива, свега 6 батаљона и једна брдска батерија, под командом потпуковника Јеврема Михаиловића/. Сем тога, команданту Ужичке војске били су придати и Златиборски /750 људи под командом мајора Косте Тодоровића/ и Горњачки /750 људи под командом мајора Велимира Вемића/ четнички одред за дејства у позадини непријатеља и евентуално подизање устанка у Босни.
Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Рогачица - Бајина Башта - Мокра Гора - Прибој, затвори све правце који са тога фронра воде у долину Лина и Западне Мораве и тако штити лево крило и бок главних српских снага у Шумадији. Лимски одред је, сем тога, имао задатак да одржава везу са десноклилном црногорском групацијом, Санџаким одредом /Пљеваљаска дивизија -6.000/, прикупљеном у рејону Бобова и Бољанића ради затварања правца ка Пљевљима.
Задатак Ужичке војске био је да брани гранични фронт Рогачица - Бајина Башта - Мокра Гора - Прибој, затвори све правце који са тога фронра воде у долину Лина и Западне Мораве и тако штити лево крило и бок главних српских снага у Шумадији. Лимски одред је, сем тога, имао задатак да одржава везу са десноклилном црногорском групацијом, Санџаким одредом /Пљеваљаска дивизија -6.000/, прикупљеном у рејону Бобова и Бољанића ради затварања правца ка Пљевљима.
Када је 12. августа аустроугарска Пета армија прешла у напад преко Дине, а српске главне снаге почеле прегруписавање ради одбране Мачве и Подриња, Ужичкој војсци је наређено да пређе у напад ка Вишеграду да би за себе везала што више снага непријатеља и тако олакашала дејство главнине српске восјке која је на северозападном фронту водила одсутну битку. Командант Ужичке војске је тада одлучио да Ужичку бригаду задржи у одбрани између реке Трешњице и карауле Дервенте, а Шумадијском дивзијом и Лимским одредом да пређе у напад. При том је Шумадијска дивизија добила задатак да са полазних положаја Баре - Шарган наступа ка фронту Стари Брод - река Крушевица, а Лимски одред из рејона Гаочића ка фронту реке Крушевица - ушће Лима. Златиборски четнички одред требало је да пређе Дрину код села Клатијевица и Луке да би дејствовао у позадини снага непријатеља, оријентисаних ка Рогачици и Бајиној Башти, а Горњачки да дејствује између Лима и црнорарских снага, а по преласку границе “да тежи планини Јахорини”. Предњи делови Ужичке војске били су прешли граничну линију још 8. августа, посели Вардиште и линију Столац - Орлине -Метаљка западно од њега и положаје Врановину, Паштан брод, Вихор одера, а затим и 5. кадровски пук посели су Бујак у непосредној билзини ушћа Лима.
У међувремену је и Поћорек припремао офанзиву шесте армије на овом делу фронта. Њен 16. корпус из рејона Фоче и Горажда требало је да наступа, почев од 14. августа, ка Пљевљима и Увцу и даље Ужицу. Кад он избије на Лим, по предвиђању 18. августа, и 15. корпус из рејона Вишеграду и Бајине Баште требало је да почне наступање ка Ужицу. Будући да је Шеста армија бројала 60.000 војника, она је била готово два пута јача од Ужичке војске и црногорског Санџачког одреда, а у техичком погледу била је у вишеструком преимућству. Командант Ужичке војске, наравно, није знао какве непријатељске снаге има пред собом. Шести корпус је прешао у напад 15.августа и после дводневних борби потиснуо црногорске и српске делове који су раније прешли границу. По избијању на граничну линију, главнину снага је усмерио ка Рудом, док је помоћним снагама потискивао Санџачки одред ка Пљевљима. Напад Ужичке војске почео је 16. августа, али није имао успеха. Једино је десно крилни 10. пук II позива избио на Дрину између Старог Брода и Вишеграда. Лимски одред је тога дана изгубио сваку везу с црногорским снагама. Командант Ужичке војске је намеравао да продужи напад 17. августа. Међутим, делови аустроугарског 15. корпуса су тога дана прешли Дрину код Старог Брода, одбацили 10. пук ИИ позива са десне обале реке и тако осујетили ову Божановићеву намеру. Пошто се 10. пук задржао на линији Јањац - Гостиље, командант Шумадијске дивизије наредио је да се у остале његове јединице задрже на достигнутим линијама /у висини Поноса и Сухе горе/, да те линије утврђују и међусобно одржавају што чвршћу везу. Команданту Лимског одреда је наређено да, због ситуације код Шумадијске дивизије и црногорских снага, своје истурене делове повуче и главнину одреда јаче ослони на Вихру и Варду. Из Шумадијске дивизије и Ужичке бригаде упућена су му четири батаљона, ради јачања одбране на правцу Прибој - Чајетина. Шеснаести корпус је 19. августа главнином избио на Лим код Рудог, а помоћним снагама ушао у Пљевља. Када је извештен да су делови овог корпуса прешли на десну обалу Устибарске реке, а уочавајући надмоћност снага које нападају Рудо, командант Лимског одреда је предвече тога дана одлучио да своје делове из рејона Рудог поступно повуче ка Прибоју и караули Црни врх. Петнаести корпус је 19. августа вршио последње припреме за напад, јер је, с обзиром на критичну ситуацију Пете армије, добио задатак да безусловно одбаци преко границе српске снаге из рејона Вишеграда и Старог Брода. Његов напад је почео сутрадан, после снажне артиљеријске припреме. Надирући уз поток Бању, тежио је да поцепа борбени поредак Шумадијске дивизије. Притиснут тако јаким снагама, 10. пук је тражио одобрење да се повуче, али му је наређено да по сваку цену брани линију Јањац - Гостиље. И снаге с центра дивизијског распореда су тражиле појачање или одобрење да се повуку с Паноса, али је и њима наређено да морају задржати овај тако важан положај. Иако према Сухој гори није било јачег притиска, командант дивизије је ценио да му је и лево крило угрожено, с обзиром на повлачење Лимског одреда. Када је све ово предочио команданту Ужичке војске, добио је око 17 часова одобрење да дивизију повуче на линију Милошевац - Шарган. Повлачење је извршено у току наредне ноћи, али су 10. пук II позива и 4. пук И позива и даље задржани на Јањцу и Гостиљу. По преласку Лима, главнина 16. корпуса је наступала делом снага уз реку, а делом преко Соколовића ка Варди. Лимски одред се под борбом повлачио ка Цигли и Црном врху, на правцу Прибој - Чајетина. На фронту Ужичке бригаде није било притиска непријатеља. У целини гледано, иако је напад предузет јаким снагама, непријатељ је заузео једино предње положаје Ужичке војске и то по цену великих жртава. Само 15. корпус је већ имао 1.200 људи избачених из строја. С друге стране, иако офанзива Ужичке војске у тактичком погледу није имала успеха, у оперативном погледу она је била врло успешна: читава Шеста армија била је везана на њеном фронту и према Санџачком одреду.
Оба корпуса Шесте армије наставила су напад и 21. августа. Десети пук II и 4. пук I позива су читав дан пружали снажан отпор 15. корпусу, а у току наредне ноћи су се повукли на положаје источно од Милошевца, у дивизијску резерву. Лимски одред је одбио све нападе 16. корпуса. Тога дана је Поћорек одлучио да обустави напад Шесте армије због пораза који је доживела Пета армија на Церу. На горњој Дрини је требало да остану 1. дивизија из 15. и 8. бригада из 16. корпуса, а остале снаге, заједно са Петом армијом на доњој Дрини да бране леву обалу и спрече евентуални прелазак српске војске у Босну. Петнаести корпус је одмах предузео повлачење а 16. је добио наређење сутрадан док је напад који је изводио био у поном јеку. Тек када је после жестоких борби предвече тога дана потиснуо Лимски одред на положаје Лиса - Торник, и овај корпус је прекинуо борбу и отпочео повлачење на леву обалу Дрине. Врховна команда је наредила Ужичкој војсци да преће у офанзиву и поврати гранични фронт чим јој стигне 2. прекобројни пук III позива, који јој је из Ниша упућен шао појачање. Извршавајући овја задатак, Ужичка војска је до краја августа поново заузела истакнуте положаје према Дрини, пошто је савладала слабији отпор заштитничких делова непријатеља. У току свих ових борби имала је 1.327 људи избачених из строја и то: погинулих 206 /4 официра/, рањених 901 /15 официра/ и несталих 220.
Први светски рат - у бици на Дрини
Митар Ђуришић
Победа на Церу, први значајнији савезнички успех у првом светском рату, увелико је подигла углед Србије и њене војске. Савезници су тада чак и прецењивали оперативне могућности српске војске и захтевали да она одмах предузме офанзиву против АустроУгарске. С друге стране, српска влада је имала обавештење да се спрема нови напад на Србију, па је Врховној команди сугерирала да Аустро-Угарску у томе не “остави на миру”. Врховна команда је знала за пребацивање неких аустро-угарских снага у Галицију и за померање њихових јединица ка средњем и доњем току Дрине, али није имала поуздане податке о томе колико је снага повучено са фронта према Србији. Због тога није ни могла помишљати на офанзиву целокупним снагама, бар не у први мах. Одлучила је да у офанзиву пређе крилним групацијама: ојачаном Првом армијом у Срем и Ужичком војском у садејству са црногорским снагама у источну Босну. Другу и Трећу армију је задржала на Дрини да би парирале евентуалним офанзивним намерама непријатеља, односно и саме прешле у офанзиву, ако за то буде могућности. Аустроугарска Врховна команда је тежила да што више снага упути на фронт према Русији, па је захтевала да се Балканска војска, без Друге армије, задржи у одбрани. Поћорек је, међутим, инсистирао да се неуспех Пете армије на Церу “заглади” новом офанзивом. Користећи наклоност дворске војне канцеларије и министра иностраних послова, сломио је отпор Врховне команде и одлучио да предузме нову офанзиву петом и Шестом армијом и једним Комбинованим корпусом из Срема, док је снаге у Банату и југоисточној Босни задржао у одбрани. Тако су обе стране једновремено припремале офанзиву. Српска Прва армија је прешла у Срем 6. септембра, а аустроугарске армије су два дана касније отпочеле офанзиву преко Дрине. Ужичка војска је у међувремену била ојачана: у састав Ужичке бригаде је ушао 15. пук III позива и одред на Дебелом брду /на путу Рогачица - Ваљево/, који су сачињавали 12. кадровски пук са допунским батаљонима 5. пука I и 5. пука II позива и два топа, а у састав Лимског одреда 2. прекобројни пук III позива, Ибарски обвезнички пук и нешто артиљерије, тако да је бројала 42.400 војника и официра, 67 топова и 22 митраљеза. Према договору српске и црногорске Врховне команде /на челу ове друге био је српски генерал Божа Јанковић/ и црногорске снаге у Санџаку су ојачане. Образована је била Санџачка војска од 13.470 војника, 28 топова и 6 митраљеза под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића. Према заједничком операцијском плану требало је да Ужичка војска наступа општим правцем Вишеград - Сарајево, а Санџачка правцем Горажде - Сарајево. Због преласка јаких аустроугарских снага преко Дрине, српска Врховна команда је 9. септембра наредила команданту Ужичке војске да упути Трећој армији 4. пук I и 4. пук II позива са њиховим допунским батаљонима и две батерије. Пошто није било јасно каквим снагама непријатељ брани Дрину испред Ужичке и Санџачке војске, наређено је да се привремено одложи њихов напад, док се извиђањем не утврди да ли за то постоје реални услови. Непријатељ је на овом делу фронта у ствари имао само 8. брдску и 9. ландштурмску бригаду, које нису биле у стању да се супроставе јаким српско - црногорским снагама. Извиђањем није утврђена њихова стварна јачина, али је закључено да ипак нису сувише јаке, па је 14. септембра отпочело пребацивање Ужичке војске преко Дрине. До 16. септембра образован је мостобран западно од Вишеграда у висини Пасторка, Лијеске и Влахиње. Друга дивизија Санџачке војске прешла је реку код Фоче 11. септембра а 1. дивизија ноћу 14/15. септембра када је и ослободила Горажде. Извиђачки одред Санџачке војске и делови Коњичког дивизиона Шумадијске дивизије стигли су 17. септембра у Рогатицу. Командант 8. брдске бригаде је већ био извукао своје снаге на Романију. Ужичка војска је тога дана посела линију Медник - Тмор - Јелашје - Хум, а Санџачка Петибор - Јабука - Храњен. Ужичка бригада је 18. септембра ослободила Сребреницу. Услови за њихово даље наступање били су повољни. Међутим, пошто је противнападом српске Прве армије на Соколској планини положај главних српских снага на Дрини нешто побољшан, а још увек није било јасно какве све снаге непријатељ има на горњој Дрини и у југоисточној Босни, Врховна Команда је обуставила офанзиву Ужичке /а тиме и Санџачке/ војске, док се ситуација на главном фронту не разјасни. Разјашњење је дошло 22. септембра, после неуспеха Прве армије на Мачковом камену. Тада је Врховна команда наредила да Ужичка војска енергично напада у правцу Власенице, а Санџачка војска да затвори правце Сарајево - Гласинац и Сарајево - долина Праче и тако обезбеди бок и позадину Ужичке војске. Генерали Божановић и Вукотић су се договорили да њихове снаге заједнички овладају раскрсницом путева у Подроманији, а затим да Шумадијска дивизија наступа ка Власеници, а Лимски одред и Санџачка војска ка Романији. Тих дана је генерал-мајор Шњарић био повучен из 16. корпуса и постављен за команданта свих аустроугарских снага у источној Босни. Он је био уверен да ће ангажовањем 3. и 8. брдске и 9. ландштурмске бригаде трупа сарајевске тврђаве шуцкора и жандарма очистити ову територију од српских и црногорских јединица. Напад Ужичке и Санџачке војске продужен је 25. септембра. Пошто су сломиле отпор непријатеља у рејону Жљебова, шумадијска дивизија је ослободила Хан Пијесак и до 28. септембра овладала Краљевом гором и Хан Погледом, непосредно јужно од Власенице. Коњички дивизион је упућен у извиђање ка Олову. Лимски одред је избио на Кратељ и Палеж, северозападно од Соколца, а Санџачка војска на Романију. Командант Коњичког дивизиона је упутио неког сељака у Кладањ с поруком да ће тамо стићи 4.000 српских војника са четири топа. Ова безазлена вест изазвала је праву панику у Кладњу и у Поћорековом штабу у Тузли, где су се забринули за позадинске везе и линије снабдевања Шесте армије, па и за сам штаб армије, поготову кад су сазнали да се пред Власеницом налази читава дивизија и да су црногорске снаге избиле надомак Сарајева. Стога су ка Власеници, Кладњу и Олову упућена појачања са фронта на Дрини, из Сарајева, па и појачања која су из унутрашњости земље, чак и из Трста, слата трупама на Дрини. Те снаге су крајем септенбра покушле да одбаце ужичку војску од Власетинце и Олова, али без успеха. Ипак, Врховна команда је наредила да се Шумадијска дивизија задржи на најпогоднијим положајима код Власетинце, а у случају јачег притиска непријатеља да се не “излаже поразу”. Од генерала Вукотића је затражено извесно појачање за Ужичку војску. Он је упутио Васојевићку бригаду са три митраљеза и једном батеријом у Мркаље, на располагање генералу Божовићу. Поћорек се није мирио с тим да му се овако релативно јаке противничке снаге задржавају у источној Босни, јер је то већ и политички лоше по њега одјекнуло. Сем тога, фронт на Дрини је био стабилизован и обострани напади су престали, па је без ризика могао да издвоји јаче снаге за интервенцију у Босни. Његове релативно јаке снаге су 4. октобра преузеле противнапад: 8. и 13. бригада из Власетнице и две колоне /11 батаљона и две батерије/ из Олова и Кладња на Ужичку војску и ојачана 3. брдска бригада на Санџачку војску. Шумадијска дивизија је одолела нападима, али су колоне од Олова и Кладња потиснуле делове Лимског одреда ка Хан Пијеску и тако угрозиле бок и позадину дивизије. Имајући у виду наређење Врховне команде да се на излаже ризику, командант Ужичке војске генерал Вукоман Арачић, наредио је да се Шумадијска дивизија повуче на положаје од Хан Пијеска. Кад је сазнао да су аустроугарске снаге одбациле Ужичку бригаду и поново овладале Сребреницом, читаву Ужичку војску је повукао на линији Бабаљак - Видова гора - Пакленик. Да не би остала сувише изложена на Ромнији, и Санџачка војска се повукла на линију Кула -Витањ - Марково брдо - Орловачка - Прача. Ово повлачење је код аустроугарских команди изазвало уверење да је на помолу лак успех. Образовали су тир колоне за гоњење. Лева, која је наступала правцем Кусаче - Мислово, у ствари 13. бригада, стигла је 10. октобра у рејон Куле, на Гласинцу, на спој Лимског одреда и Санџачке војске. Ту су њен напад сломили делови Васојевићке, Ловћенске и Бјелопољске бригаде и 4. кадровска пука. Пошто је претрпила тешке губитке, ова се колона повукла чак на Жљебове. Због њеног неуспеха повукле су се и остале две, на ступајући у контакт са Ужичком војском. Поћорек је тада уписао у свој Дневник да је гоњење вештина коју аустроугарски команданти не познају. Он је сада био принуђен да прикупља нове снаге да би српске и црногорске јединице избацио из Босне. До 18. октобра прикупио је седам бригада, од којих су образоване 18. и 50. дивизија, а Штаб 16. корпуса је упућен да непосредно руководи операцијама. У рејону Пала образован је посебан одред за садејствовање делова 16. корпуса у нападау на црногорске снаге. Напад 16. корпуса почео је 18. октобра, али су пуна три дана потискивани само предњи српско-црногорски делови. Главнина му је била оријентисана према Лимском одреду и Санџакој војсци, али је комадант корпуса имао у плану да окружи и уништи Ужичку и Санџачку восјку у рејону Рогатице. Лимски одред је 20. октобра противнападом одбацио делове 18. дивизије из рејона Пакленика. Међутим, 50. дивизија је сутрадан извршила снажан напад на Санџачку војску на Марковом брду и Сиљевој глави. И поред тога што су се упорно браниле - “примивши удар на бајонет и водећи крваву борбу прса у прса” - како је српску Врховну команду известио генерал Божа Јанковић, црногорске снаге су се морале повући јер је “доминирала надмоћност аустроугарских трупа”. Генерал Вукотић је своје трупе заџао на линији Јабука - Храњен, а откривено лево крило Лимског одреда је повучно до у висину Рогатице. Осећајући да непријатељ довлачи са Дрине нова појачања и сазнавши из заплењене документације за његову намеру да Ужичкој војсци спречи повлачење ка Вишеграду, генерал Арачић је предочио Врховној команди озбиљност ситуације и своје уверење да жртве које би његова јединица поднела бранећи садашње положаје “не би одговарале постигнутим резултатима”, а успех би био у питању, и предложио да се Ужичка војска повуче на десну обалу Дрине. Чак је одмах издао заповест за повлачење, уверен да ће то Врховна команда одобрити. Врховна команда је у први мах предлог стварно прихватила, али кад је сазнала да се Санџачка војска задржала на линији Храњен - Јабука, иако је повлачење Ужичке војске бећ био у току, наредила је генералу Арачићу да се споразуме са Вукотићем и, евентуално, задржи Ужичку војску на левој обали Дрине, од Старог Брда, преко Сјемића до ушћа Лима, уколико непријатељ “не гони енергично”. Пошто је притисак непријатеља био нешо ослабио, Арачић је задржао своје снаге на тој линији, али се испоставило да је притисак само привидно слабио због овог повлачења српских и црногорских снага. Командант 16. корпуса је, пак, 23. октобра наредио опште наступање, с тежиштем у захвату комуникације Рогатица - Вишеград. Жестоке борбе вођене 24. октобра показале су да је номогуће одржати тек поседнуту линију, па је генерал Арачић наредио да се током наредне ноћи све снаге повуку на десну обалу Дрине. Да је продор ка Власеници, Олову и Сарајеву извршен у време тешких борби српске Треће и Прве армије на Гучеву, Борањи, Јагодини и Соколској планини, зашто су постојали веома повољни услови, њен ефекат би био знатно већи. Овако, кад су операције на том гребену биле престале, операције и источној Босни су изгубиле на значају, а Поћорек је без већег ризика могао да издвоји јаке снаге да би одбацио Ужичку и Санџачку војску преко Дрине.
Затишје на фронту трајало је до 6. новенбра, а за то време су аустроугарске снаге попуњене људством и ратним материјалом и припремљене за трећу офанзиву у Србији. Шеснаести корпус је оставио ојачану 17. бригаду /10.000 војника и 30 топова/ под командом генерала Шњарића на горњој Дрини, а главнину снага прикупио код Љубовије. Поћореков план је и овога пута био да обухватним нападом опколи и уништи српску војску у рејону Ваљева. Шњарићеве снаге требало је да пређу Дрину када српска војска напусти фронт на овој реци и да наступају правцем Вишеград - Ужице у саставу са 4. бртском бригадом, која ће наступати правцем Рогачица - Ужице. Српска Врховна команда је задржала свије трупе у дефанзиви, јер нити је успела да их попуни људством, нити да их снадбе недостајућом опремом. Нарочито је оскуделава у артиљеријској муницији, због чега су многи топови повучени у позадину као неупотребљиви. Већ првих дана нове офанзиве испољила се изразита надмоћност непријатеља, па су све три српске армије принуђене да се повуку ка Ваљеву. На вишеградском фронту није било притисака непријатеља, али је Ужичка војска морала да прати покрете осталих армија. Једанаестог новенбра је наређено да се Ужичка бригада, када буде принуђена, повуче на Кадињачу, а остале снаге да оставе на Дрини мање делове а главнину да повуку на Шарган. Међутим, како се ваљевски положаји нису могли бранити, настављено је повлачење српских армија на десну обалу Колубаре и Љига, па је и Ужичкој војсци 15. новенбра наређено да организује непосредну одбрану Ужица од Кремана и Бајне Баште, а да обрати пажњу и на правац Ваљево - Косјерић - Ужице. Због тога је Коњички дивизион упућен у Косјерић, Ужичка бригада постављена на линији Црни врх - Годановац - Игњатовићи, на правцу од Рогачице, а Шумадијска дивизија на линији в. Приседо - Ђаков камен - Кадињача - Буља - Поникве. Лимски одред, као резерва, прикупљен је у Ужицу. Шеснаестог новембра, по наређењу Врховне команде, 5. кадровски пук је упућен ка ушћу Лима ради затварања правца ка Прибоју. Пошто су то биле мале снаге за овај задатак, црногорска Врховна команда је замољена да за одбрану овог правца одвоји део својих снага. Она је на десну обалу Лима упутила три батаљона /Дечанска бригада/, па затим Васојевићку бригаду. Од тих бригада и 5. кардовског кадровског пука образована је Лимска дивизија под командом бригадира Мила Матановића, која је нешто касније потчињена српској команди Нових области. Овим је била завршена битка на Дрини. Поћорек је заузео добар део српске територије, али с бозиром на огромне житве које је при том дао - постигао је Пирову победу. Већ ту је била клица његовог предстојећег пораза.
Први светски рат - у Колубарској бици
Митар Ђуришић
Својом трећом офанзивом Поћорек није уништио српску војску, како је планирао. Сад је стајао пред одлуком: или премореним трупама дати неколико дана одмора, или наставити офанзиву преко Колубаре. Иако је по пристизању у Ваљево био обећао одмор, одлучио се за ово друго, јер му је требало да обезбеди пругу Обреновац - Ваљево ради снабдевања већ готово у свему оскудне војске. Био је и у заблуди верујући да су се српске трупе дубље повукле, те да на Колубари и Љигу нема њихових јачих снага. Српска Врховна команда је одлучила да искористи набујалу Колубару и масив Сувобора и Маљена као јаке препреке, да ту задржи непријатеља, одмори своје трупе, да их колико је могуће попуни људством, а по пристизању обећане артиљеријске муниције из Француске, Грчке и Русије, да пређе у противофанзиву. Ужичка војска је и даље имала задатак да брани Ужице и штити леви бок Прве армије. Она је била развучена на широком фронту, што није било оправдано с обзиром на то да од запада није претила непосредна опасност. Пошто су из њеног састава били изузети одред на Дебелом брду, 5. кадровски пук је још неки делови, Ужичка војска је сада бројала 33.265 људи са 55 топова и 15 митраљеза. Када су извиђачки органи Коњичког дивизиона утврдили да се јаке непријатељске снаге крећу од Букова ка Ражани и од Повлена ка селу Радановцима, 18. новембра је одлучено да се на Јеловој Гори и Кадињачи задржи само ојачана Ужичка бригада, а Шумадијска дивизија да се групише на Црнокоси.
У време овог прегруписавања, јака група пуковника Видена /две и по бригаде/ вршила је снажан притисак на Маљенски одред /12 пук II позива/, који је чинио лево крило Прве армије.
Због тога је Ужичкој војсци наређено да образује једну јаку групу која би ударом у бок Виденових снага растеретила Маљенски одред. На тај задатак је упућен 10. пук II позива, ојачан са два батаљона, две батерије и четири митраљеза /одред потпуковника Филиповића/. Остале снаге дивизије прикупљене су јужно од Ражане. Због потребе јачања одбране на овом правцу, на Црнокосу је повучен Лимски одред. Такав распоред је боље одговарао новоствореној ситуацији, мада Филиповићев одред није био довољно јак за постављени му задатак. Сем тога, тај одред је доста споро дејствовао. Тек 22. новембра је овладао Дивчибарама, сутрадан Краљевим столом, а 24. новембра је избио на М. Маљен, када је Маљенски одред био у пуном повлачењу. Пошто су Виденове снаге овладале В. Маљеном, Прва армија је изгубила јак ослонац, а тиме, као и притиском непријатеља на осталим правцима, била је осујећена намера Врховне команде и команданта Прве армије да се већ тада пређе у противофанзиву. Двадесет четвртог новембра је аустроугарска 18. дивизија појачала притисак ка Ражани и Дивчибарама. Мада је шумадијска дивизија успешно задржавала њене делове код Ражане, ипак јој је наређено да се у случају нужде може повући на Црнокосу, али да одатле снажним отпором мора обезбедити време за повлачење снага с Јелове горе и Кадињаче. Потпуковнику Филиповићу је наређено да се повуче на Зелени брег код Гојне Горе ради затварања праваца ка Г. Милановцу и Чачку. Пошто се под борбом повукао на Зелени брег, Филиповић је добио под команду још и остатак Маљенског одреда и делове Лимског одреда, на положајима Зелени брег, Зајчица, Душковци, Субјел, с тим да брани правац према Чачку и омогући прикупљање Ужичке војске на левој обали Скрапежа и Добрињске реке. У ствари, због отпора Ужичке војске и лошег времена, непријатељ тога дана није постигао већи успех. Међутим, и даље је нападао од Ражане, а постајале су нешто активније 4. брдска бригада према Дубу и 17. бригада од Вишеграда и Бајине Баште. Сем тога, између Ужичке војске и Прве армије остао је велик непоседнут простор. Због свега тога је командант Ужичке војске предложио, а Врховна команда прихватила, да се Ужичка војска повуче и групише за непосредну одбрану Овчарскокабларске клисуре. Шумадијска дивизија требало је да поседне положаје од р. Каменице од села Ср. Добриње, Лимски одред од Ср. Добриње до ушћа Скрапежа, а Ужичка бригада Крстац, између Моравице и Бјелице. Двадесет шестог новембра, док је ово повлачење било у току, аустроугарска 1. и 5. брдска бригада извршиле су снажан напад и заузеле Кошариште и Субјел. Потпуковник Филиповић је покушао противнападом делова Лимског одреда и 12. пука II позива да поврати ове положаје, али није успео. Ипак, непријатељ је задржан, а и наредног дана су одбијени сви његови напади, па су Филиповићеве снаге обезбедиле време за повлачење главнине Ужичке војске. То је било олакшано и тиме што непријатељ није тих дана вршио притисак ни на јендом другом правцу. Једино су ка Вихри и Врановини нападали делови 17. бригаде, али су били одбијени. Тако је 27. новембра напуштено Ужице, у које су ушле јединице 4. брдске бригаде. Осамнаеста дивизија је продужила напад 28. новембра. Читавог дана и наредне ноћи на фронту од Зеленог брега до Добриње ређали су се обострани напади и противнапади после којих је непријатељ успео да задржи Зајчицу и неке висове на десној обали Добрињске реке. Тога дана је генерал Живојим Мишић одлучио да повуче Прву армију ка Горњем Милановцу, после неуспеле одбране сувоборске греде. Мада тешка срца, Врховна команда је прихватила ову одлуку и , у складу с њом, наредила да се и Ужичка војска повуче на нове положаје: Шумадијска дивизија и Лимски одред на линији Поглед - Кита - Вјетриња - Морава, а Ужичка бригада на линију Гај - Руја - Горица - Кулашевац. Повлачење је завршено 29. новембра без притиска непријатеља. Један батаљон 4. брдске бригаде је тога дана ушао у Пожегу пошто је одбацио заштитничке делове Ужичке бригаде. Ова офанзива је исцрпла људске снаге на обе ратујуће стране. Аустроугарске трупе су се удаљиле од извора снабдевања и због огромних напрезања у снегом завејаним планинама готово стигле на ивицу снага. Па ипак, Поћорек је планирао да настави офанзиву 4. децембра. Српска Врховна команда је страховала да њене трупе ни на овој линији неће бити у стању да пруже јачи отпор. Међутим, та линија је била нешто краћа, стога и распоред јединица на њој прикупљенији. Сем тога, само два дана без притиска непријатеља било је довољно да се људство одмори и боље нахрани. Пристигло је и нешто муниције из Аранђеловца и Г. Милановца, јединице су бар донекле попуњене деловима жандармерије и на брзину обученим регрутима из Македоније. А изнад свега, стигла је дуго очекивана артиљеријска муниција из Солуна. Све је то за кратко време унело ново расположење међу српске војнике и пробудило њихов офанзивни дух у већој мери него што је ико очекивао. Из Прве армије су слати извештаји да се иза положаја “ори песма и вије коло”, а из Треће да је, према исказима заробљеника, стање код непријатеља тако лоше да “још мало треба па да их можемо тући грањем”. Због тога је у Врховној команди и у штабу Прве армије једновремено закључено да је наступио прави тренутак за прелазак у противофанзиву. Врховна команда је неким јединицама већ била авизирала такво наређење кад је 2. децембра извештена да генерал Мишић сутрадан прелази у напад и моли да се наређење у том смислу достави и осталим армијама. Тако је одлучено да противофанзива српске војске почне 3. децембра у 7 часова, у тренутку кад су већ - “пријатељи жалосно погледали како Србија пропада”. У духу општег задатка Ужичке војске Шумадијска дивизија требало је да напада главнином ка Прањанима, а помоћним снагама ка Гојној Гори, Лимски одред ка Шиљковици и Кремењу, док је Ужичка бригада задржана у одбрани.
Пред Ужичком војском је била 18. дивизија у рејону Прањани и Гојне Горе, 4. бригада у рејону Пожеге и 9. ландштурмска бригада на маршу од Бајине Баште ка Ужицу. Седамнаеста бригада нападала је Лимску дивизију из рејона Вишеграда, али без већег успеха. Док су аустроугарске снаге на Сувобору и Маљену већ озбиљно оскудевале у храни, код снага пред фронтом Ужичке војске стање је у овом погледу било нешто боље, због пљачке коју је 4. бригада организовала у Ужицу и околини. По интензитету њихове ватре, показало се да ове јединице ни муницијом нису биле лоше снабдевене. Првог дана напада Шумадијска дивизија протерала је истурене непријатељске делове и избила на линију Прањанска црква - Рујевица, али њен напад на Рујевцу у рејону Гојне Горе није успео. Лимски одред је такође заустављен на Годуну снажном ватром са Шиљковице, Кремења и Малињака. Предвече је јединицама наређено да се утврде на достигнутим линијама да би продужиле напад 4. децембр.а Постигнути успех није био велик, али је значајан по томе што је изненадио непријатеља који се управо припремао да сам продужи напад. Четврти и пети децембар су протекли у жилавим борбама. Обе стране су покушавале да нападају, али њихови напори нису довели до битније промене линије форнта. Тек касно увече 5. децембра 18. дивизија је добила наређење да се повуче на црни врх и Маљен да не би остала сувише истурена, пошто је 16. корпус сломљен на Сувобору. Ужичка бригада је тога дана разбила непријатеља и посела Крстац. Њену намеру да пређе Мораву и подржи лево крило Лимског одреда непријатељ је осујетио порушивши Гугаљски мост. Продужавајући напад, Шумадијска дивизија је 6. децембра овладала Подовима, Зеленим брегом и Гојном Гором, а Лимски одред је преко Шиљковице избио до Душковаца и Зајчице. Наилазили су само на слабије заштитнице, а од заробљеника су сазнали за тешко стање јединица непријатеља у повлачењу. У вези с тим, штаб Ужичке војске је наредио да Шумадијска дивизија организује гоњење преко Ражане ка Буковима и преко Радановаца ка Лепој равни, Лимски одред ка Црнокоси, а Ужичка бригада преко Пожеге ка Ужицу. Пошто је 18. дивизија 7. децембра била у повлачењу ка Ваљеву, главнина Ужичке војске је избила на пут Ваљево - Косјерић без отпора. Одатле је Шумадијска дивизија оријентисана преко маковишта и Јасеновца ка Рогачици, а Лимски одред преко Јелове горе, с тим да десним крилом садејствује Шумадијској дивизији, а левим Ужичкој бригади, која ће преко Ужица и кадињаче насутпати ка Бајиној Башти. Осмога децембра непријатељ је ужурбано евакуисао Ужице. Четврта брдска бригада је посела Хајдучки гроб, Трешњицу и Чакорево брдо да би обезбедила евакуацију. Међутим, Ужичка бригада је снажним јуришима сломила отпор на овим тачкама, па се непријатељ у току наредне ноћи повукао. Тек пристигли батаљони 9. ландштурмске бригаде, којима је била намењена улога посаде Ужица, нису ни ступили у борбу, већ су у паничном страху побегли ка Дрини. Преморене јединице Лимског одреда, које три дана нису добиле хлеба, биле су изненађене противнападом непријатеља на в. Приседо. Командант одреда је морао да интервенише резервом и деловима са Црног врха да би повратио Приседо и продужио напад по задатку. Ипак, ово је био само последњи трзај непријатеља предузет, вероватно, да би обезбедио време за сопствено повлачење. У даљем покрету јединице Ужичке војске нису наилазиле на отпор, сем што су повремено заробљавале делове заштитница непријатеља. На правцу Ужичке бригаде аустроугарски војници су били тако деморалисани “да су се по селима предавали и појединим дечацима”. Десетог децембра Ужичка војска је избила на Дрину. Шумадијска дивизија је ослободила Рогачицу, а Ужичка бригада Бајину Башту. Лимска дивизија, која се успешно одупирала нападима 17. бригаде ка Рудом и Прибоју, такође је прешла у противнапад. Дванаестог децембра је ослобидла Вишеград и Широким фронтом избила на Дрину, од Старог Брода до ушћа Лима. Непријатељ је још једанпут грозничаво покушавао да утврди леву обалу Дрине да би онемогућио прелаз српске и црногорске војске у Босну. Три дана касније ослобођен је Београд. Тиме су завршене српско-аустроугарске операције 1914. године. Осим заробљених, у Србији више није било непријатељских војника. Ужичка војска је у овој бици имала 7.222 избачена из стрја. Од тога 1.097 погинулих, 3.963 рањена и 2.162 нестала, што веома речито говори о размерама њеног ангажовања. Она је стално била на помоћном операцијском правцу. Имала је успеха и неуспеха, али никад није дозволила да непријатељ угрози бок и позадину главних српских снага.Тиме је она свој основни задатак часно испунила. Треба истаћи да је, нарочито у току битке на Дрини, њен бок и позадину исто тако успешно штитила црногорска Санџачка војска.
Први светски рат - године 1915.
Митар Ђуришић
Те године српска војска је преживела тешке дане. Снабдевање и услови смештаја су јој били веома лоши, а заробљени аустроугарски војници пренели су тифус и друге заразне болести од којих је страдало 35.000 српских војника и скоро три пута толико цивила. Савезници се нису много трудили да помогну у овим невољама, али су зато врло упорно захтевали да српска војска пређе у офанзиву. У време припрема Италије за почетак операција, силе Антанте су захтевале да српска и црногорска војска изврши продор ка Љубљани да би обезбедиле спајање италијанског и руског фронта, јер су били планирани дубоки продори у Аустор-Угарску са југозапада и североистока. Овај захтев, као и руски и италијански планови који су га условили, били су, наравно, нереални. Чак је и начелник руске Врховне команде велики кнез Николај Николајевич морао признати да се од Србије превише тражи. Почетком септембра те године, Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска потписале су Војну конвенцију о заједничком нападу на Србију. За тај задатак прикупљена је аустроугарска Трећа армија на Дрини и у Срему, немачка Једанаеста армија према Тимоку. Оне су обједињене под заједничком командом немачког генерала Макензена. Јужно од Прве груписана је бугарска Друга армија, која није била под заједничком командом. Те снаге су имале укупно 372.000 пушака, око 1.700 топова, 10 ескадрила авиона и бројну речну ратну флоту на Дунаву и Сави. Цар Виљем је Мекензену издао кратаку заповест: “Српску восјку одлучно поразити и успоставити и одржавати везу преко Београда и Софије са Цариградом”. Мекензен је био уверен да ће продором до Крагујевца, Ћуприје и Ниша коалиционе трупе извршити овај задатак. Уколико бугарске снаге са истока у то време стигну до Крагујевца, а аустроугарске са запада до Ужица, коначно слом српске војске би био постигнут. Упркос упозорењима из Србије, силе Антанте су се заносиле надом да ће Бугарску придобити за себе. Чак су и мобилизацију бугарске војске цениле као блеф. Због тога су одбиле предлоге српске владе и Врховне команде за притисак на Бугарску, а поготово за превентивни рат против Бугарске да би се предупредио њен напад на Србију. Сем тога, Србији су озбиљно замериле што упућује своје снаге на источну границу. Ипак, српска Врховна команда је подешавала развој својих снага према новоствореној ситуацији, коју је она реално ценила. На доњој Дрини и Сави задржала је Прву армију, трупе Одбране Београда, Трећу армију и Крајински одред на Дунаву, Тимачку војску, Другу армију и део Трупа нових области на граници према Бугарској. Део ових последњих је контролисао границу према Грчкој и Албанији. С обзиром на то да су ове снаге имале 232.000 пушака и 685 топова, непријатељ је, очекивано био у великом преимућству. Због тога је српска Врховна команда планирала да спречи продор непријатеља на српску територију, а ако у томе не успе, да успорава његово наступање стварајући тако време и простор за пристизање савезничких снага, уз чију би се помоћ организовала противофанзива. Наде у ову могућност потхрањивала су бројна савезничка обећања и пребацивање по једне француске и енглеске дивизије са Галипоља у Солун, чије је искрцавање почело кад и Макензонов напад на Србију, а које је, како се предвиђало, убрзо требало ојачати новим дивизијама. У састав српских трупа оријентисаних према северу и истоку нашла се и главнина дотадашње Ужичке армије. Уместо ње, образован је Ужички одред у саставу Прве армије, под командом пуковника Ивана Павловића, који су сачињавали: 2. прекобројни пук III позива, 4. кадровски пук, 4. пук III позива и црногорска Доњовасојевићка бригада. Укупно 14 бараљона са 26 топова. Распоређен на десној обали Дрине, од реке Трешњице до ушћа Лима, одред је имао задатак да затвори правац Вишеград-Ужице и да штити леви бок и позадину Прве армије. Напад Макензенових снага почео је 6. октобра. Аустроугарска 62. дивизија у рејону Вишеграда била је још у формирању. Ипак, два батаљона су покушала да пређу Дрину, али су одбачена, па је даље пребацивање њених снага одлагано све до 22. октобра. У међу времену, због ситуације на северном фронту, Прва армија је била принуђена да се повуче источно од Колубаре. Ужичком одреду је наређено да се у случају нужде повуче на Дебело брдо и Кадињачу , даље повлачење да подешава према кретању Соколске бригаде из рејона Ваљева. Двадесет другог октобра 62. дивизија је форсирала Дрину северно и јужно од Вишеграда. После вишечасовне борбе потиснула је Ужички одред и образовала мостобран на десној обали реке. Одред је повукао главнину на Шарган, а Доњовасојевићку бригаду ка Прибоју. Пошто се очекивало његово даље повлачење, а и иначе је цењено да он не може бранити правце према Ужицу и Санџаку, замољена је црногорска Врховна команда да овај последњи затвори својим снагама. У вези с тим, ка Прибоју је упућен Косовски одред /3.000 војника предвиђених за упућивање у Приштину као помоћ српским трупама Нових области/ и 1. санџачка дивизија /4.500 људи/ на Вихору, Врановину и Вардару, на десној обали Лима. Сталним притиском, нарочито 1. санџачке дивизије, паралисан је даљи продор аустроугарске 62. дивизије све до 12. новенбра. По пристизању црногорских снага и због померања Прве армије ради одбране Аранђеловца, Ужички одред је наставио повлачење. Кратко време је задржао главнину на Шарампову, Ђаковом камену и Кадињачи, Доњовасојевићку бригаду на Палисаду, а већ 28. октобра се, преко Ужица и Пожеге /Доњовасојевићка бригада преко Ариља/, повукао на положаје у висини ушћа Ђетиње. Још једанпут, и то на дуже време, Ужице је морало да се напусти без борбе. Два дана касније одред се повукао на Марковичке положаје, а 31. октобра, због неуспеха Соколске бригаде и делова Дунавске дивизије II позива у одбрани Горњег Милановца, на положаје код Кулиноваца и Придворице, јужно и југозападно од Чачка. После упорних борби на левој обали Западне Мораве, Прва армија је 31. октобра добила задатак да затвори долину Ибра. За заштиту свог левог крила одредила је Ужички одред на положајима између села Врдиле и Каоне. Пошто упути један батаљон III позива у Ивањицу, који тамо треба да се ојача старцима последње одбране и затвори правац преко Кућиша ка Јавору, Ужички одред требало је упорно да брани нове положаје да би обезбедио повлачење Прве армије на десну обалу Мораве и њено даље кретање долином Ибра и гребенима с обе стране ове реке. Првог новембра су у Чачак ушле аустроугарске 10. и 20. бригаде. Десета је сутрадан наставила друмом ка Краљеву на коме су се код Самаиле затекли једна полицијска бригада и комора Ужичког одреда. Командант батерије ангажовао је стотинак својих људи и коморџија да задржи непријатеља, а о опасности известио команданта Ужичког одреда и непосредно команданта Прве армије. Командант одреда, чије су трупе биле у покрету ка Каони и Врдили, организовао је противнапад и одбацио непријатења до Каменог пута и Бановина. Убрзо су му стигли у помоћ по један пук из Дринске и Дунавске дивизије II позива. Оценивши да се овде ради о груписању јаких српско-црногорских снага за против напад, а и иначе су од почетка борби страховали да ће им војвода Мишић приредити још неку Колубарску, непријатељске команде су биле принуђене да се ограниче на јачање мостобрана у рејону Чачка. Истовремено је ослабио и њихов притисак ка Краљеву, чиме је олакшано даље повлачење Прве армије. Тако је ова одлучна акција Ужичког одреда имала успех и преко очекивања. Генерал Макензен је 5. новенбра наредио да 62. дивизија са две бригаде из 19. корпуса штити десни бок аустроугарске Треће армије на правцу Вишеград -Ужице -Пожега и одбаци црногорске снаге на правцу Нове Вароши, а 19. корпус и одред генерала Сорсића /две бригаде/ да нападају правцем Ивањица - Сјеница, а 8. корпус од Краљева ка Новом Пазару. Српска Врховна команда је поново затражила да црногорска војска прошири свој фронт на исток, да обезбеди правце кроз Санџак и тако заштити леви бок и позадину српске војске у повлачењу. У вези с тим, сердар Вукотић је упутио једану бригаду на Кокин Брод да затвори правац ка Новој Вароши, две бригаде на Јавор /Јаворски одред/ да затворе правац Ивањица - Студеница. Пошто је 19. корпус 7. новенбра избио у Ивањицу, и командант Прве армије је упутио 4. пук II позива са ојачањима /Студенички одред/ да затвори правац Ивањица - Студеница - Ушће. То је била лева побочница армије. Ужички одред је водио вишедневне тешке борбе с аустроугарском 53. дивизијом на улазу у Ибарску клисуру. Ноћу 11/12. новембра био је прнуђен да се повуче на линију Ком-Клик, северозападно од Маглича. Сутрадан је повучен у Ушће, где је образовао армијску резерву. Петнаестог новембра, са положаја у рејон Беле стене, прихватио је Дринску дивизију ИИ позива, који је непријатељ принудио да се повлачи ка ушћу реке Јошанице. Тек што је овај задатак извршен, упућен је преко Новог Пазара друмом ка Дугој Пољани, куда се повлачио црногорски Јаворски одред, да би с њим и са Студенички одредом затворио правце који од Сјенице и Јанковог камена воде ка Новом Пазару. Седамнаестог новембра та одбрана је организовала у висини Жабрана, Осаонице и даље на исток до Дежевске реке. Међутим, иако није био непосредно угрожен, морао је већ сутрадан да се повуче на десну обалу Рашке да би обезбедио повлачење Прве армије на десну обалу Ибра и даље ка Косовској Митровици. Под командом пуковника Павловића тада су се нашли Јаворски одред, распоређен југозападно од Новог Пазара и Студенички одред, североисточно од ове вароши. Због настале потребе да се из рејона Рибарића осигурају правци ка Беранима, Пећи и Косовској Митровици, 19. новембра је преко Ковача тамо упућена Доњовасојевићка бригада, а затим и Јаворски одред ка Рожају да би затворио правац Сјеница - Рожај - Пећ. Они су тада враћени у састав Санџачке војске. Развлачећи остатак својих снага, Ужички одред је затворио све правце који од Новог Пазара воде ка планини Рогозни и долини Јошаничке реке. Двадесет првог новембра Врховна команда је обавестила војводу Мишића да је пропао покушај продора кроз Качаник за Скопље и осујећено спајање са савезничким снагама које су на југу Македоније остале готово потпуно неактивне. Пошто је предстојало повлачење на Косово, и даље, Мишић је морао да пошаље Дринску дивизију II позива за Рожај, да се деловима Санџачке војске затвори правац Нови Пазар - Беране. Дунавска дивизија II наставила је повлачење десном, а Ужички одред левом обалом Ибра. Код с. Жабара одред је прешао на десну обалу реке. Иако без притиска непријатеља, повлачење је извршено уз огромне тешкоће, јер су трупе биле изгладнеле и преморене у даноноћним борбама и покретима. Двадесет трећег новембра Ужички одред је у тактичком погледу потчињен команданту Дунавске дивизије II позива. Сутрадан, Врховна команда је издала директиву за повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније, на албанско приморије. Прва армија /и Ужички одред у њеном саставу/ добила је улогу заштитнице на правцима који од Пећи и Новог Пазара воде ка Андријевици и Беранима и даље за Подгорицу и Скадар. Према аустријским снагама из Санџака, заштиту је и даље вршила црногорска Санџачка војска, после код Пљеваља, Берана и Мојковца. Борбе и покрети ужичког одреда били су веома динамични и напорни. Што од губитка у борбама, што од узгредних осипања, одред је изгубио више од половине свога људства. Па ипак, увек је био спреман да прихвати сваки нови борбени задатак, које је извршавао с примереним пожртвовањем и упорношћу, иако су његово људство претежно сачињавали трећи позив и најмлађа годишта готово необучаваних регрута. Макензен је постигао половичан, привремен успех: овладао је српском државном територијом, отворио пут за Софију и Цариград, али није уништио војску, скупштину и владу Србије. Оне су наџивеле драму 1915. године. Напустиле су своју отаџбину, уз огромне жртве и у историји готово невиђене напоре. После опоравка и реорганизације на Крфу и Виду, српска војска је враћена на Солунски фронт и након дуготрајних борби и страдања у победничкој савезној офанзиви, у јесен 1918. године, одлучујуће утицала на сламање Бугарске и дала огроман допринос коначном слому Аустро-Угарске и Немачке.