УЖИЧКА ТВРЂАВА
Тект преузет из : Марко Николић, Настанак и развој ужичког утврђења, Историја Титовог Ужица I , Титово Ужице, 1989.
О ужичком утврђењу из средњег века зна се веома мало. Није познато када је настало нити како је изгледало. У другој половини XIV века град се налазио у поседу Николе Алтомановића, који је у сукобу са кнезом Лазаром 1374. године ту покушао да пружи последњи отпор. Из знатно каснијег описа овог догађаја који ја сачуван у делу Мавра Орбина може се закључити да је Ужички граду то време био утврђен. У току опсаде нападан је на разне начине, а посебно ватром. Шта се под тим појмом подразумевало данас је тешко закључити. Могло би се предпоставити да су за напад на град том приликом били употребљивани топови, што би представљало први податак о примени опсадне артиљерије у Србији. Међутим, та се могуђност тешко може да прихвати. У раном периоду развоја артиљерије, током XIV века, топови још увек нису били усавршени до те мере да би се могли успешно користити за освајање утврђених градова. Стога би се могло предпоставити да су нападачи у току ове опсаде покушавали да западне дрвене консртукције у систему одбране града и на тај начин принуде посаду утврђења на предају.
После опсаде, које је окончана предајом бранилаца, Ужички град је вероватно био обновљен. О његовој даљој судбини и улози коју је имао у оквиру српске деспотовине нема сачуваних података. У шетој деценији XV века, вероватно пре пада Смедерева, град су после краће опсаде заузели Турци. Према речима турског географа Хаџи Калфе, освајању града је помогла издаја. Турцима је било указано на слабост система одбране утврђења. Пошто су куће које су се налазиле под градом спаљене, браниоци су били принуђени да се предају. После освајања, утврђење је било напуштено и вероватно разорено.
Утврђивање просторне диспозиције и елемената одбране средњовековног Ужичког града представља веома сложен проблем. У току досадашњих археолошкох истраживања на простору данашњег Ужичког града нису откривени трагови који би указивали на његово средњовековно порекло. Једино се за највиши део утврђења, на врху стеновитог гребена, не би могла искључити могућност да евентуално потиче из средњег века. То је део утврђења полигоналне, скоро елипсасте осовине, са једном истуреном полукружном куполом према северу и улазу са јужне стране. На бедемима овог дела утврђења запажа се више грађевинских фаза од којих је најстарија можда настала пре турског освајања.
Међутим, овај пространо мали део утврђења није могао да представља основни брањени простор Ужичког града у средњем веку, већ можда само истурени или посебно издвојени део града. Стога се положај средњовековног Ужичког града мора тражити на другом месту, сигурно у непосредној близини. У односу на стратешке пердности, положај средњовековног утврђења могао би се пердпоставити на вису Караула, који као највиша тачка доминира непосредно околином данас познатих остатака Ужичког града. Међутим, новија истраживања су показала да ту нема трагова старијих фортификација. Услед тога остаје могућност да је средњовековно утврђење обухлатало суседно узвишење непосредно изнад садашњег града, где има јасних трагова бедена, који још нису истражени. Ово су за сада једине индиције које указују на могућа решења просторне диспозиције средњовековног утврђења у Ужицу.
На неке предпоставке о могућем виду система одбране средњовековног Ужичког граде указују оскудни подаци о поменутим опсадама. У оба случаја град је нападан ватром. Док се за прву опсаду не може поуздано утврдити како је изведена, за време турске опсаде се јасно каже да су спаљене куће под градом које су сигурно имале неки значај за одбрану. С друге стране, то би указало на могућност да су важни делови утврђења били од
Основна просторана подела града дрвета. Да ли је град можда у целини имао дрвене куле и палисадне бедеме, за сада се не може одређено рећи. Вероватнија је предпоставка да је основни брањени простор града био опасан зиданим бедемима, а да су спољни делови утврђења, односно перд утврђења, имали палисадну ограду. Поред тога, дрвене конструкције су сигурно постојале на шетним стазама бедема, а и горњи делови кула су могли бити од дрвета, као што ће то касније бити случај код турског утврђења.
Питање функције Ужичког града у средњем веку предодређено је његовим положајем. Утвеђење се налазило изнад пута који је спајао западне са средишњим областима Балкана. Контрола ове саобраћајнице и њена одбрана су највероватније били разлог за његов настанак.
У првим деценијама после турског освајања Ужице се не помиње као утврђени град. Затечено утврђење је напуштено, а у време пописа 1476-1478. године, није забележено присуство војне посаде. До поновног утврђивања Ужица, по, истина, знатно каснијим подацима Хаџи Калфе, дошло је око двадесет година после успостављања турске власти. На веродостојност овог податка, као и потребу да се у Ужице изгради утврђење управо у то време, указује развој политичке ситуације на угарско-турској граници. Почетком 1476. године Угри су заузели турско утврђење у Шапцу, покушали да освоје Смедерево, а били су учестали и продори у пределе јужно од Саве и Дунава. Турска је била присиљена да појача одбрану својих поседа у Србији и Босни. Крајам осме деценије XВ века ојачана је одбрана Смедерева, а изграђене су и две нове турске тврђаве на Дунаву --Кулич и Рам. Исти разлози који су утицали на утврђивање градова дуж Дунава сигурно су условили и изградњу новог утврђења у Ужицу.
Радови на Ужичком граду започети су, изгледа, убрзо после 1476-1478. године, а сигурно су већим делом били окончани пре смрти султана Мехмеда II, 1481. године. То се може закључити из података да је у Ужичком граду постојала мала џамија посвећена овом султану. Она је, вероватно, била грађена истовремено са новим утврђењем.
О изгледу Ужичког града у XVI и XVII веку сачувани су значајни подаци у делима Хаџи Калфе и турског путописца Евлије Челебије. Стање утврђења почетком XVIII века забележено је на више планова и изгледа који су настали у време аустријске опсаде града 1737. године. Ова драгоцена сведочанства омогућавају да се сагледа пространа диспозиција и систем одбране Ужичког града од времена настанка до четврте деценије XVIII века. С друге стране, подаци старијих планова у порећењу са очуваним остацима бедема који су отктивени у току археолошких истраживања, пружају могућност да се уоче касније доградње од коначног рушења и напуштања града 1863. године.
Основна просторна подела града, која је сигурно настала још у време његове изградње крајем XV века, приказана на плановима 1737. године, сачувана је до данас. Цео систем одбране утврђења и положаја бедема подређен је природним одликама терена и његовим предностима. Утврђење је подигнуто на високом стеновитом гребену који је са три стране опасан реком Ђетињом. Са истока, запада и југа налазе се стрме, готово вертикалне литице које се спуштају до речног корита. Са северне, једине приступачне стране, град је био брањен стрмом, високо уздигнутом стеном.
Бедеми који су постављени на ивицама стрмих литица образују основни брањени оквир утврђења у облику издуженог неправилног троугла. У њему се јасно издвајају три главне просторне целине. Зараван на врху гребена обухвата најмаљи део утврђења полигоналне основе са једном истуреном полукружном куполом. То је део који је можда настао и претурског освајања града. У време изградње новијег утврђења горњи део града сигурно је детаљно реконструисан, уколико није изнова изграђен. Од истурене полукружне куле са обе стране се спуштао бедем који је према северу бранио простор средњег дела града. Са бочне источне стране налазио се други бедем, који се по доста неправилној траси спуштао према јужној воденој кули. Западна страна града је првобитно била само једним делом брањена зиданим бедемом. Од западног дела бедема се пружао у даљини од свега око 30 м, а затим се настављала палисадна ограда која је поново прелазила у зидани бедем у непосредној близини споја са источним бедемом. Од јужног угла утврђења полазила су два паралелна бедема са брањеним степеништем између њих, које се спуштало од јужне водене куле.
У унутрашњој подели града средњи део утврђења првобитно је био одвојен од доњег дела палисадном оградом. Ова ограда је почињала близу западног бедема и спиштала се до источног са којим се спајала приближно на средини његове дужине.
Једини улаз у град налазио се са северне стране. Евлија Челебија наводи да је град у његово време имао троструку капију. Касније, у току аустријске опасде, забележено је да се у град улазило кроз спољну и унутрашњу капију. О некадашњем изгледу капије Ужичког града, која је готово у целини разорена, постоје само подаци са планова из 1737. године. Она се налазила у оквиру северног бедема и имала је вратнице обложене гвозденим плочама. У време аустриске опсаде браниоци су са унутрашње стране покушали да је ојачају барикадама од камена како би спречили разорно дејство топовске ђулади. Прилаз граду, односно капији, био је могућ само преко дрвеног моста који се ослањао на две стране. Испред њега се налазила кула са дрвеним чардаком која је имала улогу спољне капије и функцију предње линије одбране моста. Иза грасдке капије, судећи по приказима на плановима и резултатима археолошких истраживања, постојала је још једна унутрашња капија која је бранила улаз у средњи део утврђења.
Систем одбране града био је ојачан са пет кула. Главна и сигурно најзначајнија кула била је она која се налазила у оквиру горњег дела утврђења. Имала је приземље, два спрата и круниште са зупцима покривено купастим кровом. На првом и другом спрату куле налазили су се положаји за топове. Друга кула, квадратне осовине, била је на северном бедему у непосредној близини градске капије. Судећи према подацима са плановима из 1737. године, и она је била наоружана топовима, а главна функција јој је била да брани прилаз капији. У оквиру источног бедема налазиле су се две куле. Једна од њих, мања, била је на споју са северним бедемом, а друга, највећа, на месту где се палисадна ограда средњег дела утврђења спајала са источним бедемом. Обе ове куле су у својим горњим деловима имале дрвене надстрешнице-чардаке.
По функцији и начину грађења јужна видена кула је посебно значајна. Она је била ослоњена на стеновиту литицу и једним делом се спуштала до обале Ђетиње. Имала је полукружну основу и према врху се сужавала. Њена висина је износила око 28 м, а унутрашњи простор јој је био подељен дрвеним међуспратним конструкцијама на осам етажа. Главна улога ове куле била је да омогућ и безбедан приступ и снадбеваље водом градске посаде у случају опсаде. У најнижу просторију долазила је вода из реке, која је на врх куле извлачена помоћу чекрака.
Дрвене степенице спуштале су се кроз кулу до нивоа реке. Водену кулу, као један од најзначајнијиа објеката утврђења, савременици посебно истичу у својим описима Ужичког града. Половином XVII века помињу је и описи Хаџи Калфа и Евлија Челебија. Нешто касније, 1737. године, помиње је и аустријски пуковник гроф Шметау као јаку килу са бунаром од које се силазило преко 156 степеника висине 1,5 стопа (0,45 м). Висинска разлика до бунара на дну куле износила је око 70 м. То значи да је степениште према воденој кули полазило из средњег дела утврђења.
У унутрашњости утврђена, која је услед нагиба терена била непосредна за изградњу, налазиле су се зграде за смештај посаде, складишта за муницију и храну, као и раније поменута мала џамија султана Мехмеда II. Евлија Челебија половином XVII века помиње у граду само десет кућа. У горњем, просторно најмањем делу града, налазиле су се две веће засведене просторије и једна мања, која је такође имала свод. Према положају и начину градње, као и приказима са планова из 1737. године, може се претпоставити да су ове просторије имале улогу казамата. С обзиром на функцију коју је горњи део утврђења имао у систему одбране града, ту је сигурно постојала и цистерна за воду.
Највећи део објеката налазио се у средњем делу утврђења. Поред капије уз западни бедем било је пет кућа за које је забележено да су страдале у време аустријске опседе.
На источној падини у овом делу утврђења приликом археолошких истраживања откривени су подзиди I платформе усечене у стену на којима су се вероватно налазиле дрвене или бондручне куће.
Поред стамбених зграда овде су откривени остаци једне ковачнице и цистерне за воду. За своје потребе војна посада је користила пекару која је у првој половини XVIII века била поред куле на источном бедему.
У оквиру средњег дела утврђења налазе се два лагума издубљена у стени. У лагуме се улазило са простора иза градске капије, а један од њих је имао излаз према источном бедему. У време опседе лагуми су вероватно служили као склониште, што наводи и Евлија Челебија. У исто време то је био и најсигурнији простор за смештај барута.
У доњем делу утврђења није било зграда. На плановима из 1737. године на овом простору су приказане само две колибе које су се налазиле поред степенишног силаза ка јужној воденој кули.
Положај града и потребе одбране били су главни чиниоци који су утицали на просторну поделу и функције појединих делова утврђења. Горњи део града са полукружном кулом, као најбоље утврђени простор, имао је сигурно улогу последњег упоришта одбране. Захваљујући природном положају, а и по томе како је био утврђен, овај део града могао је да се брани и у случају да остали делови утврђења буду заузети.
Средњи део града, просторно највећи, био је намењен смештају војне посаде и опреме потребне за одбрану утврђења. У време опсаде, заједно са горњим делом утврђења, представљао је главни брањени простор града.
За разлику од претходна два, доњи део утврђења имао је само улогу да брани прилаз јужној воденој кули и тако обезбеди градској посади сигурно снабдевање водом. Уследнеповољног и доста стрмог терена овај део утврђења није могао да се користи за подизање зграда и смештај посаде.
За изградњу Ужичког града био је изабран тешко приступачан и за одбрану погодан положај. Сам избор места битно је утицао на примењена фортификациона решења. Са скоро свих страна стрме литице су спречавале прилаз граду тако да није постојала потреба да се подижу јакибедеми. Све до половине XVIII века град са западне стране није био утврђен бедемом, већ само палисадном оградом. Иако је настао, вероватно крајем XV века, по начину градње и примењеном систему одбране, Ужички град се не разликује од старијих утврђења која су грађена пре појаве артиљерије. На њему се не запажају измене до којих је у систему утврђивања градова дошло услед употребе топова, што није био случај са турским градовима који су у исто време грађени на десној обали Дунава. За одбрану Ужичког града био је изгледа довољан мали борј топова. Они су успешно могли да бране једини прилаз утврђењу са северне стране. Стога су се топови налазили само у полукружној кули на врху града и оној поред капије.
Поред изразитих предности за одбрану, положај на коме је изграђено утврђење имао је и својих слабости, што је половином XVII века веома тачно уочио Евлија Челебија. Град се није могао заузети на јуриш, нити је било могуће да му се минама разоре бедеми,међутим, у односу на дејства опсадне артиљерије, утврђење је било веома слабо. Над његовим положајем доминирају суседни висови одакле град може веома лако да се бомбардује. Ова слаба страна одбране дошла је до пуног изражаја приликом аустријске опсаде почетком октобра 1737. године. У време када је утврђење грађено, слабост положаја града није била у довољној мери уочена. Са даљим развојем и усавршавањем опсадне артиљерије у XVI и XVII веку, проблем успешне одбране града на овом положају постојао је све већи. Међутим, то је раздобље када Ужички град губи свој ранији стратешки значај. После померања турских граница далеко на север није више постојала потреба да се утврђење даље ојачава, иако је у њему остала стална посада.
Половином XVI века у граду се налазила посада од 44 мустахфиза на челу са диздаром. Крајем истога века њен број је опао на двадесет. Исти број чланова посаде помиње и Евлија Челебија половином XVII века. О поправкама и одржавању утврђења старало се хришћанско становништво Ужица, које је за ту службу уживало извесне пореске олакшице.
Крајем XVII века, а посебно после аустриског освајања северне Србије 1717. године, Ужички град је поново добио већи стратешки значај. У којој мери се то одразило на ојачавање утврђења, не може се поуздано закључити. Зна се да је град обновљен у јесен 1691. године, а неке поправке су вероватно вршене и касније. Међутим, пространа схема града, успоставњена крајем XВ века, сигурно није знатније мењана.
У овом раздобљу, највероватније после 1717. године, дошло је до извесних измена у систему одбране. На прилазу граду подигнуто је спољно палисадно утврђење ојачано са пет дрвенох кула-чардака. У његовом овиру био је укључен и суседни вис који доминира положајем града. То је, изгледа, био покушај да се боље заштити прилаз утврђењу и у случају напада спречи постављање опсадних топова непосредно изнад града. Предузате мере су сигурно биле неопходне и у границама тадашњих турских могућности али нису битно допринеле бољој одбрани утврђења.
Слабе стране положаја града и његових утврђења у пуној мери су се показале за време опседе у јесен 1737. године. Аустријске трупе, потпомогнуте српским добровољцима, опселе су утврђење крајем септембра. Опсадна артиљерија, која се састојала од четири топа, два мерзера и две хаубице, имала је положаје на вису Караула, и дејствовала је према градској капији и северном бедему. Једна батерија са два топа била је постављена на падини Забучја. Са исте стране на падинама западно од града биле су распоређене српске јединице које су пушчаном ватром са леђа тукле градску посаду. Браниоци Ужичког града располагали су са седам топова који су били постављени на кулама северног бедема. При првом нападу спаљено је и разрушено палисадно утврђење које се налазило на прилазу граду. У току бомбардовања порушене су све зграде у непосредној близини капије, а и други делови утврђења били су, изгледа, оштећени. Међутим, на град се могло јуришати само у правцу капије, која бомбардовањем није била порушена. Ради лакшег пробијања капије Аустријанци су успели да поставе један топ на самом прилазу моста, што је за даљи ток опсаде било судбоносно. Пре него што је почело бомбардовање из овога топа, браниоци су предали град.
Резултати опсаде која је трајала непуна три дана, показали су све слабости система одбране. Град се очигледно више није могао бранити без истурених утврђења на суседним висовима који доминирају његовим положајем. Главно утврђење, које се на јуриш тешко могло да освоји, било је веома слабо на дејства опсадне артиљерије са положаја изнад града, односно Карауле и Забучја.
За време краткотрајне аустријске окупације, утврђење је вероватно обновњено само у оној мери колико је било неопходно да се оспособи за одбрану. За веће радове тада није било времена, а вероватно ни могућности. Већ следеће године 1. марта Турци су опколили град, али нису могли да га на јуриш заузму без опсадне артиљерије. Ниградска посада није била довољно неоружана. Град је имао само четири топа, од којих су се три налазила на једној кули, вероватно оној поред градске капије. Бомбардовање града отпочело је тек када су Турцима стигла два велика опсадна топа из Зворника. Већ при првом нападу из топова порушена је кула у којој се налазила главнина градске артиљерије, што је браниоце присилило на предају. После тронедељне опсаде Турци су успели да заузму Ужички град.
О фортификацијама Ужичког града у другој половини XVIII и првим деценијама XUX века има мало сигурних података. Један аустријски ухода 1784. године у свом извештају изнео је запажање да се утврђење налази на неподесном положају за одбрану и да се може гађати са свих страна. Град је у то време био наоружан са 42 топа, а постојало је и једно складиште, грађено од дрвета, у коме се налазило нешто жита. Разматрајући могућност напада на град, овај ухода предлаже да се утврђење опседне, а посада глађу присили на предају. При томе он је извео мишљење да није могуће спречити прилаз бранилаца до јужне водене куле и тако онемогућити снабдевање водом.
У време првог устанка град је, као важно српско упориште, био поправљен и добро чуван. Стојан Обрадовић у “Описанију окружја ужичког” наводи да је у то време подигнуто спољно палисадно утврђење на прилазу граду. Овај податак се сигурно односи само на обнову предутврђења, које је било изграђено још пре аустријске опсаде 1737. године.
Веће радове на обнови Ужичког града Турци су предузели 1819. године. Велики број тесара и зидара обнављао је бедеме под кулук, а сигурно су подизане и нове зграде у граду за смештај повећаног броја посаде. Највероватније, истовремено са овим радовима изграђено је и ново спољно утврђење на вису Караула, западно од града. На заравњеном врху овога виса подигнуто је мање утврђење издужене елипсоидне основе, дужине 59 м, а ширине око 19 м, с бедемима грађеним од камена. Према положају утврђења може се поуздано закључити да се налазило у функцији система спољне одбране града. Његовом изградњом овај вис се могао посебно бранити као упориште које доминира положајем главног утврђења. То је био покушај да се у извесној мери ублаже слабе стране положаја Ужичког града у условима артиљеријских дејстава, које су до пуног изражаја дошле у време аустријске опсаде 1737. године. Поред новог утврђења, у току радова 1819. године уређивани су и спољни шанчеви око Ужица, на Крушчици и Малом Забучју. То су, колико је познато, били последњи већи радови на обнови и ојачавању Ужичког утврђења. Бедеми града су и касније поправљани, али сигурно у веома малој мери. Енглески путоипсац Андреј Арчибалд Патон забележио је 1843. године да је град у рушевинама са оронулим кулама. Знатно боље стање утврђење приказано је на једном цртежу Феликса Каница, који је настао неколико година пре коначног рушења града. И поред извесних идеализација, овај цртеж пружа најбољу слику некадашњег Ужичког града, његове просторне диспозиције, фортификационог решења и распореда објеката у утврђењу. У позадини приказано је и спољно утврђење на вису Караула.
У току радова на обнови од аустријске опсаде 1737. године до половине XИX века основна просторна схема града није мењана. Стари бедеми и куле из времена настанка града задржали су своје раније функције. Једине измене извршене су на западној страни града. Уместо ранијих палисадних ограда у овом раздобљу су подигнути камени зидови, тако да је сада цео брањени простор града био опасан бедемима.
Спољно палисадно утврђење на прилазу граду, порушено 1737. године, било је, изгледа, обнављано у више наврата, међутим, о обиму тих обнова зна се веома мало. Може се претпоставити да је у току радова 1819. године један део старих палисада био замењен каменим зидовима. Њихови очувани остаци запажају се дуж пута према граду, а до недавно су постојали и трагови зидане капије спољног утврђења.
У оквиру ширег система одбране у овом раздобљу су изграђени шанчеви и мање истурено утврђење на Караули.
Мере које су предузимане током XVIII и у првим деценијама XIX века у циљу ојачавања Ужичког града и система његове одбране биле су веома ограниченог домета.
Основни проблем одбране града њима није био решен. Утврђење, изграђено на неприступачном положају и засновано на принципима ратовања хладним оружјем, било је веома слабо на дејства опсадне артиљерије. Оно се стога могло бранити само уз помоћ јаких истурених утврђења на висовима који доминирају положајем града. Међутим, то је захтевало велике фортификационе радове за које није било могућности, а у односу на функцију Ужичког града ни велике потребе.
После аустро-турских ратова, Ужички град је у првој половини XIX века за Османско Царство представљеној србији. Међутим, његов фортификациони значај био је сведен само на улогу брањеног простора за смештај турског гарнизона ослоњеног на снаге из залеђа у Босни и Санџаку. Исту улогу имале су и остале турске тврђаве у Србији. За тадашње европске појмове то су била застарела и у фортификационом смислу утврђења без већег значаја. Изузетак су представљале само турске тврђаве у Београду и Фетисламу, које су једине биле грађене по принципима бастионих артиљеријских фортификација.
Своју последњу улогу Ужички град је одиграо у познатим догађајима 1862. године. Септембра исте године на конференцији у Канлиџи донета је одлука да се турски гарнизон и становништво иселе из Ужица, а утврђење поруши. У време када га је напуштала турска посада Ужички град више није имао никакав стратешки значај, стога је одлука о његовом рушењу представљала бесмислен чин инспирисан искључиво политичким, а не војним разлозима. Почетком 1863. године минама су разрушени делови града са циљем да се онеспособи као војни објект.
Према анализи очуваних остатака може се закључити да је том приликом разорен део око капије и све куле, осим оне на обали реке, као и све зграде у унутрашњости града. Даље рушење растресених бедема града временом се наставило. У првој деценији овога века срушила се и до тада добро очувана Јужна водена кула.
О ужичком утврђењу из средњег века зна се веома мало. Није познато када је настало нити како је изгледало. У другој половини XIV века град се налазио у поседу Николе Алтомановића, који је у сукобу са кнезом Лазаром 1374. године ту покушао да пружи последњи отпор. Из знатно каснијег описа овог догађаја који ја сачуван у делу Мавра Орбина може се закључити да је Ужички граду то време био утврђен. У току опсаде нападан је на разне начине, а посебно ватром. Шта се под тим појмом подразумевало данас је тешко закључити. Могло би се предпоставити да су за напад на град том приликом били употребљивани топови, што би представљало први податак о примени опсадне артиљерије у Србији. Међутим, та се могуђност тешко може да прихвати. У раном периоду развоја артиљерије, током XIV века, топови још увек нису били усавршени до те мере да би се могли успешно користити за освајање утврђених градова. Стога би се могло предпоставити да су нападачи у току ове опсаде покушавали да западне дрвене консртукције у систему одбране града и на тај начин принуде посаду утврђења на предају.
После опсаде, које је окончана предајом бранилаца, Ужички град је вероватно био обновљен. О његовој даљој судбини и улози коју је имао у оквиру српске деспотовине нема сачуваних података. У шетој деценији XV века, вероватно пре пада Смедерева, град су после краће опсаде заузели Турци. Према речима турског географа Хаџи Калфе, освајању града је помогла издаја. Турцима је било указано на слабост система одбране утврђења. Пошто су куће које су се налазиле под градом спаљене, браниоци су били принуђени да се предају. После освајања, утврђење је било напуштено и вероватно разорено.
Утврђивање просторне диспозиције и елемената одбране средњовековног Ужичког града представља веома сложен проблем. У току досадашњих археолошкох истраживања на простору данашњег Ужичког града нису откривени трагови који би указивали на његово средњовековно порекло. Једино се за највиши део утврђења, на врху стеновитог гребена, не би могла искључити могућност да евентуално потиче из средњег века. То је део утврђења полигоналне, скоро елипсасте осовине, са једном истуреном полукружном куполом према северу и улазу са јужне стране. На бедемима овог дела утврђења запажа се више грађевинских фаза од којих је најстарија можда настала пре турског освајања.
Међутим, овај пространо мали део утврђења није могао да представља основни брањени простор Ужичког града у средњем веку, већ можда само истурени или посебно издвојени део града. Стога се положај средњовековног Ужичког града мора тражити на другом месту, сигурно у непосредној близини. У односу на стратешке пердности, положај средњовековног утврђења могао би се пердпоставити на вису Караула, који као највиша тачка доминира непосредно околином данас познатих остатака Ужичког града. Међутим, новија истраживања су показала да ту нема трагова старијих фортификација. Услед тога остаје могућност да је средњовековно утврђење обухлатало суседно узвишење непосредно изнад садашњег града, где има јасних трагова бедена, који још нису истражени. Ово су за сада једине индиције које указују на могућа решења просторне диспозиције средњовековног утврђења у Ужицу.
На неке предпоставке о могућем виду система одбране средњовековног Ужичког граде указују оскудни подаци о поменутим опсадама. У оба случаја град је нападан ватром. Док се за прву опсаду не може поуздано утврдити како је изведена, за време турске опсаде се јасно каже да су спаљене куће под градом које су сигурно имале неки значај за одбрану. С друге стране, то би указало на могућност да су важни делови утврђења били од
Основна просторана подела града дрвета. Да ли је град можда у целини имао дрвене куле и палисадне бедеме, за сада се не може одређено рећи. Вероватнија је предпоставка да је основни брањени простор града био опасан зиданим бедемима, а да су спољни делови утврђења, односно перд утврђења, имали палисадну ограду. Поред тога, дрвене конструкције су сигурно постојале на шетним стазама бедема, а и горњи делови кула су могли бити од дрвета, као што ће то касније бити случај код турског утврђења.
Питање функције Ужичког града у средњем веку предодређено је његовим положајем. Утвеђење се налазило изнад пута који је спајао западне са средишњим областима Балкана. Контрола ове саобраћајнице и њена одбрана су највероватније били разлог за његов настанак.
У првим деценијама после турског освајања Ужице се не помиње као утврђени град. Затечено утврђење је напуштено, а у време пописа 1476-1478. године, није забележено присуство војне посаде. До поновног утврђивања Ужица, по, истина, знатно каснијим подацима Хаџи Калфе, дошло је око двадесет година после успостављања турске власти. На веродостојност овог податка, као и потребу да се у Ужице изгради утврђење управо у то време, указује развој политичке ситуације на угарско-турској граници. Почетком 1476. године Угри су заузели турско утврђење у Шапцу, покушали да освоје Смедерево, а били су учестали и продори у пределе јужно од Саве и Дунава. Турска је била присиљена да појача одбрану својих поседа у Србији и Босни. Крајам осме деценије XВ века ојачана је одбрана Смедерева, а изграђене су и две нове турске тврђаве на Дунаву --Кулич и Рам. Исти разлози који су утицали на утврђивање градова дуж Дунава сигурно су условили и изградњу новог утврђења у Ужицу.
Радови на Ужичком граду започети су, изгледа, убрзо после 1476-1478. године, а сигурно су већим делом били окончани пре смрти султана Мехмеда II, 1481. године. То се може закључити из података да је у Ужичком граду постојала мала џамија посвећена овом султану. Она је, вероватно, била грађена истовремено са новим утврђењем.
О изгледу Ужичког града у XVI и XVII веку сачувани су значајни подаци у делима Хаџи Калфе и турског путописца Евлије Челебије. Стање утврђења почетком XVIII века забележено је на више планова и изгледа који су настали у време аустријске опсаде града 1737. године. Ова драгоцена сведочанства омогућавају да се сагледа пространа диспозиција и систем одбране Ужичког града од времена настанка до четврте деценије XVIII века. С друге стране, подаци старијих планова у порећењу са очуваним остацима бедема који су отктивени у току археолошких истраживања, пружају могућност да се уоче касније доградње од коначног рушења и напуштања града 1863. године.
Основна просторна подела града, која је сигурно настала још у време његове изградње крајем XV века, приказана на плановима 1737. године, сачувана је до данас. Цео систем одбране утврђења и положаја бедема подређен је природним одликама терена и његовим предностима. Утврђење је подигнуто на високом стеновитом гребену који је са три стране опасан реком Ђетињом. Са истока, запада и југа налазе се стрме, готово вертикалне литице које се спуштају до речног корита. Са северне, једине приступачне стране, град је био брањен стрмом, високо уздигнутом стеном.
Бедеми који су постављени на ивицама стрмих литица образују основни брањени оквир утврђења у облику издуженог неправилног троугла. У њему се јасно издвајају три главне просторне целине. Зараван на врху гребена обухвата најмаљи део утврђења полигоналне основе са једном истуреном полукружном куполом. То је део који је можда настао и претурског освајања града. У време изградње новијег утврђења горњи део града сигурно је детаљно реконструисан, уколико није изнова изграђен. Од истурене полукружне куле са обе стране се спуштао бедем који је према северу бранио простор средњег дела града. Са бочне источне стране налазио се други бедем, који се по доста неправилној траси спуштао према јужној воденој кули. Западна страна града је првобитно била само једним делом брањена зиданим бедемом. Од западног дела бедема се пружао у даљини од свега око 30 м, а затим се настављала палисадна ограда која је поново прелазила у зидани бедем у непосредној близини споја са источним бедемом. Од јужног угла утврђења полазила су два паралелна бедема са брањеним степеништем између њих, које се спуштало од јужне водене куле.
У унутрашњој подели града средњи део утврђења првобитно је био одвојен од доњег дела палисадном оградом. Ова ограда је почињала близу западног бедема и спиштала се до источног са којим се спајала приближно на средини његове дужине.
Једини улаз у град налазио се са северне стране. Евлија Челебија наводи да је град у његово време имао троструку капију. Касније, у току аустријске опасде, забележено је да се у град улазило кроз спољну и унутрашњу капију. О некадашњем изгледу капије Ужичког града, која је готово у целини разорена, постоје само подаци са планова из 1737. године. Она се налазила у оквиру северног бедема и имала је вратнице обложене гвозденим плочама. У време аустриске опсаде браниоци су са унутрашње стране покушали да је ојачају барикадама од камена како би спречили разорно дејство топовске ђулади. Прилаз граду, односно капији, био је могућ само преко дрвеног моста који се ослањао на две стране. Испред њега се налазила кула са дрвеним чардаком која је имала улогу спољне капије и функцију предње линије одбране моста. Иза грасдке капије, судећи по приказима на плановима и резултатима археолошких истраживања, постојала је још једна унутрашња капија која је бранила улаз у средњи део утврђења.
Систем одбране града био је ојачан са пет кула. Главна и сигурно најзначајнија кула била је она која се налазила у оквиру горњег дела утврђења. Имала је приземље, два спрата и круниште са зупцима покривено купастим кровом. На првом и другом спрату куле налазили су се положаји за топове. Друга кула, квадратне осовине, била је на северном бедему у непосредној близини градске капије. Судећи према подацима са плановима из 1737. године, и она је била наоружана топовима, а главна функција јој је била да брани прилаз капији. У оквиру источног бедема налазиле су се две куле. Једна од њих, мања, била је на споју са северним бедемом, а друга, највећа, на месту где се палисадна ограда средњег дела утврђења спајала са источним бедемом. Обе ове куле су у својим горњим деловима имале дрвене надстрешнице-чардаке.
По функцији и начину грађења јужна видена кула је посебно значајна. Она је била ослоњена на стеновиту литицу и једним делом се спуштала до обале Ђетиње. Имала је полукружну основу и према врху се сужавала. Њена висина је износила око 28 м, а унутрашњи простор јој је био подељен дрвеним међуспратним конструкцијама на осам етажа. Главна улога ове куле била је да омогућ и безбедан приступ и снадбеваље водом градске посаде у случају опсаде. У најнижу просторију долазила је вода из реке, која је на врх куле извлачена помоћу чекрака.
Дрвене степенице спуштале су се кроз кулу до нивоа реке. Водену кулу, као један од најзначајнијиа објеката утврђења, савременици посебно истичу у својим описима Ужичког града. Половином XVII века помињу је и описи Хаџи Калфа и Евлија Челебија. Нешто касније, 1737. године, помиње је и аустријски пуковник гроф Шметау као јаку килу са бунаром од које се силазило преко 156 степеника висине 1,5 стопа (0,45 м). Висинска разлика до бунара на дну куле износила је око 70 м. То значи да је степениште према воденој кули полазило из средњег дела утврђења.
У унутрашњости утврђена, која је услед нагиба терена била непосредна за изградњу, налазиле су се зграде за смештај посаде, складишта за муницију и храну, као и раније поменута мала џамија султана Мехмеда II. Евлија Челебија половином XVII века помиње у граду само десет кућа. У горњем, просторно најмањем делу града, налазиле су се две веће засведене просторије и једна мања, која је такође имала свод. Према положају и начину градње, као и приказима са планова из 1737. године, може се претпоставити да су ове просторије имале улогу казамата. С обзиром на функцију коју је горњи део утврђења имао у систему одбране града, ту је сигурно постојала и цистерна за воду.
Највећи део објеката налазио се у средњем делу утврђења. Поред капије уз западни бедем било је пет кућа за које је забележено да су страдале у време аустријске опседе.
На источној падини у овом делу утврђења приликом археолошких истраживања откривени су подзиди I платформе усечене у стену на којима су се вероватно налазиле дрвене или бондручне куће.
Поред стамбених зграда овде су откривени остаци једне ковачнице и цистерне за воду. За своје потребе војна посада је користила пекару која је у првој половини XVIII века била поред куле на источном бедему.
У оквиру средњег дела утврђења налазе се два лагума издубљена у стени. У лагуме се улазило са простора иза градске капије, а један од њих је имао излаз према источном бедему. У време опседе лагуми су вероватно служили као склониште, што наводи и Евлија Челебија. У исто време то је био и најсигурнији простор за смештај барута.
У доњем делу утврђења није било зграда. На плановима из 1737. године на овом простору су приказане само две колибе које су се налазиле поред степенишног силаза ка јужној воденој кули.
Положај града и потребе одбране били су главни чиниоци који су утицали на просторну поделу и функције појединих делова утврђења. Горњи део града са полукружном кулом, као најбоље утврђени простор, имао је сигурно улогу последњег упоришта одбране. Захваљујући природном положају, а и по томе како је био утврђен, овај део града могао је да се брани и у случају да остали делови утврђења буду заузети.
Средњи део града, просторно највећи, био је намењен смештају војне посаде и опреме потребне за одбрану утврђења. У време опсаде, заједно са горњим делом утврђења, представљао је главни брањени простор града.
За разлику од претходна два, доњи део утврђења имао је само улогу да брани прилаз јужној воденој кули и тако обезбеди градској посади сигурно снабдевање водом. Уследнеповољног и доста стрмог терена овај део утврђења није могао да се користи за подизање зграда и смештај посаде.
За изградњу Ужичког града био је изабран тешко приступачан и за одбрану погодан положај. Сам избор места битно је утицао на примењена фортификациона решења. Са скоро свих страна стрме литице су спречавале прилаз граду тако да није постојала потреба да се подижу јакибедеми. Све до половине XVIII века град са западне стране није био утврђен бедемом, већ само палисадном оградом. Иако је настао, вероватно крајем XV века, по начину градње и примењеном систему одбране, Ужички град се не разликује од старијих утврђења која су грађена пре појаве артиљерије. На њему се не запажају измене до којих је у систему утврђивања градова дошло услед употребе топова, што није био случај са турским градовима који су у исто време грађени на десној обали Дунава. За одбрану Ужичког града био је изгледа довољан мали борј топова. Они су успешно могли да бране једини прилаз утврђењу са северне стране. Стога су се топови налазили само у полукружној кули на врху града и оној поред капије.
Поред изразитих предности за одбрану, положај на коме је изграђено утврђење имао је и својих слабости, што је половином XVII века веома тачно уочио Евлија Челебија. Град се није могао заузети на јуриш, нити је било могуће да му се минама разоре бедеми,међутим, у односу на дејства опсадне артиљерије, утврђење је било веома слабо. Над његовим положајем доминирају суседни висови одакле град може веома лако да се бомбардује. Ова слаба страна одбране дошла је до пуног изражаја приликом аустријске опсаде почетком октобра 1737. године. У време када је утврђење грађено, слабост положаја града није била у довољној мери уочена. Са даљим развојем и усавршавањем опсадне артиљерије у XVI и XVII веку, проблем успешне одбране града на овом положају постојао је све већи. Међутим, то је раздобље када Ужички град губи свој ранији стратешки значај. После померања турских граница далеко на север није више постојала потреба да се утврђење даље ојачава, иако је у њему остала стална посада.
Половином XVI века у граду се налазила посада од 44 мустахфиза на челу са диздаром. Крајем истога века њен број је опао на двадесет. Исти број чланова посаде помиње и Евлија Челебија половином XVII века. О поправкама и одржавању утврђења старало се хришћанско становништво Ужица, које је за ту службу уживало извесне пореске олакшице.
Крајем XVII века, а посебно после аустриског освајања северне Србије 1717. године, Ужички град је поново добио већи стратешки значај. У којој мери се то одразило на ојачавање утврђења, не може се поуздано закључити. Зна се да је град обновљен у јесен 1691. године, а неке поправке су вероватно вршене и касније. Међутим, пространа схема града, успоставњена крајем XВ века, сигурно није знатније мењана.
У овом раздобљу, највероватније после 1717. године, дошло је до извесних измена у систему одбране. На прилазу граду подигнуто је спољно палисадно утврђење ојачано са пет дрвенох кула-чардака. У његовом овиру био је укључен и суседни вис који доминира положајем града. То је, изгледа, био покушај да се боље заштити прилаз утврђењу и у случају напада спречи постављање опсадних топова непосредно изнад града. Предузате мере су сигурно биле неопходне и у границама тадашњих турских могућности али нису битно допринеле бољој одбрани утврђења.
Слабе стране положаја града и његових утврђења у пуној мери су се показале за време опседе у јесен 1737. године. Аустријске трупе, потпомогнуте српским добровољцима, опселе су утврђење крајем септембра. Опсадна артиљерија, која се састојала од четири топа, два мерзера и две хаубице, имала је положаје на вису Караула, и дејствовала је према градској капији и северном бедему. Једна батерија са два топа била је постављена на падини Забучја. Са исте стране на падинама западно од града биле су распоређене српске јединице које су пушчаном ватром са леђа тукле градску посаду. Браниоци Ужичког града располагали су са седам топова који су били постављени на кулама северног бедема. При првом нападу спаљено је и разрушено палисадно утврђење које се налазило на прилазу граду. У току бомбардовања порушене су све зграде у непосредној близини капије, а и други делови утврђења били су, изгледа, оштећени. Међутим, на град се могло јуришати само у правцу капије, која бомбардовањем није била порушена. Ради лакшег пробијања капије Аустријанци су успели да поставе један топ на самом прилазу моста, што је за даљи ток опсаде било судбоносно. Пре него што је почело бомбардовање из овога топа, браниоци су предали град.
Резултати опсаде која је трајала непуна три дана, показали су све слабости система одбране. Град се очигледно више није могао бранити без истурених утврђења на суседним висовима који доминирају његовим положајем. Главно утврђење, које се на јуриш тешко могло да освоји, било је веома слабо на дејства опсадне артиљерије са положаја изнад града, односно Карауле и Забучја.
За време краткотрајне аустријске окупације, утврђење је вероватно обновњено само у оној мери колико је било неопходно да се оспособи за одбрану. За веће радове тада није било времена, а вероватно ни могућности. Већ следеће године 1. марта Турци су опколили град, али нису могли да га на јуриш заузму без опсадне артиљерије. Ниградска посада није била довољно неоружана. Град је имао само четири топа, од којих су се три налазила на једној кули, вероватно оној поред градске капије. Бомбардовање града отпочело је тек када су Турцима стигла два велика опсадна топа из Зворника. Већ при првом нападу из топова порушена је кула у којој се налазила главнина градске артиљерије, што је браниоце присилило на предају. После тронедељне опсаде Турци су успели да заузму Ужички град.
О фортификацијама Ужичког града у другој половини XVIII и првим деценијама XUX века има мало сигурних података. Један аустријски ухода 1784. године у свом извештају изнео је запажање да се утврђење налази на неподесном положају за одбрану и да се може гађати са свих страна. Град је у то време био наоружан са 42 топа, а постојало је и једно складиште, грађено од дрвета, у коме се налазило нешто жита. Разматрајући могућност напада на град, овај ухода предлаже да се утврђење опседне, а посада глађу присили на предају. При томе он је извео мишљење да није могуће спречити прилаз бранилаца до јужне водене куле и тако онемогућити снабдевање водом.
У време првог устанка град је, као важно српско упориште, био поправљен и добро чуван. Стојан Обрадовић у “Описанију окружја ужичког” наводи да је у то време подигнуто спољно палисадно утврђење на прилазу граду. Овај податак се сигурно односи само на обнову предутврђења, које је било изграђено још пре аустријске опсаде 1737. године.
Веће радове на обнови Ужичког града Турци су предузели 1819. године. Велики број тесара и зидара обнављао је бедеме под кулук, а сигурно су подизане и нове зграде у граду за смештај повећаног броја посаде. Највероватније, истовремено са овим радовима изграђено је и ново спољно утврђење на вису Караула, западно од града. На заравњеном врху овога виса подигнуто је мање утврђење издужене елипсоидне основе, дужине 59 м, а ширине око 19 м, с бедемима грађеним од камена. Према положају утврђења може се поуздано закључити да се налазило у функцији система спољне одбране града. Његовом изградњом овај вис се могао посебно бранити као упориште које доминира положајем главног утврђења. То је био покушај да се у извесној мери ублаже слабе стране положаја Ужичког града у условима артиљеријских дејстава, које су до пуног изражаја дошле у време аустријске опсаде 1737. године. Поред новог утврђења, у току радова 1819. године уређивани су и спољни шанчеви око Ужица, на Крушчици и Малом Забучју. То су, колико је познато, били последњи већи радови на обнови и ојачавању Ужичког утврђења. Бедеми града су и касније поправљани, али сигурно у веома малој мери. Енглески путоипсац Андреј Арчибалд Патон забележио је 1843. године да је град у рушевинама са оронулим кулама. Знатно боље стање утврђење приказано је на једном цртежу Феликса Каница, који је настао неколико година пре коначног рушења града. И поред извесних идеализација, овај цртеж пружа најбољу слику некадашњег Ужичког града, његове просторне диспозиције, фортификационог решења и распореда објеката у утврђењу. У позадини приказано је и спољно утврђење на вису Караула.
У току радова на обнови од аустријске опсаде 1737. године до половине XИX века основна просторна схема града није мењана. Стари бедеми и куле из времена настанка града задржали су своје раније функције. Једине измене извршене су на западној страни града. Уместо ранијих палисадних ограда у овом раздобљу су подигнути камени зидови, тако да је сада цео брањени простор града био опасан бедемима.
Спољно палисадно утврђење на прилазу граду, порушено 1737. године, било је, изгледа, обнављано у више наврата, међутим, о обиму тих обнова зна се веома мало. Може се претпоставити да је у току радова 1819. године један део старих палисада био замењен каменим зидовима. Њихови очувани остаци запажају се дуж пута према граду, а до недавно су постојали и трагови зидане капије спољног утврђења.
У оквиру ширег система одбране у овом раздобљу су изграђени шанчеви и мање истурено утврђење на Караули.
Мере које су предузимане током XVIII и у првим деценијама XIX века у циљу ојачавања Ужичког града и система његове одбране биле су веома ограниченог домета.
Основни проблем одбране града њима није био решен. Утврђење, изграђено на неприступачном положају и засновано на принципима ратовања хладним оружјем, било је веома слабо на дејства опсадне артиљерије. Оно се стога могло бранити само уз помоћ јаких истурених утврђења на висовима који доминирају положајем града. Међутим, то је захтевало велике фортификационе радове за које није било могућности, а у односу на функцију Ужичког града ни велике потребе.
После аустро-турских ратова, Ужички град је у првој половини XIX века за Османско Царство представљеној србији. Међутим, његов фортификациони значај био је сведен само на улогу брањеног простора за смештај турског гарнизона ослоњеног на снаге из залеђа у Босни и Санџаку. Исту улогу имале су и остале турске тврђаве у Србији. За тадашње европске појмове то су била застарела и у фортификационом смислу утврђења без већег значаја. Изузетак су представљале само турске тврђаве у Београду и Фетисламу, које су једине биле грађене по принципима бастионих артиљеријских фортификација.
Своју последњу улогу Ужички град је одиграо у познатим догађајима 1862. године. Септембра исте године на конференцији у Канлиџи донета је одлука да се турски гарнизон и становништво иселе из Ужица, а утврђење поруши. У време када га је напуштала турска посада Ужички град више није имао никакав стратешки значај, стога је одлука о његовом рушењу представљала бесмислен чин инспирисан искључиво политичким, а не војним разлозима. Почетком 1863. године минама су разрушени делови града са циљем да се онеспособи као војни објект.
Према анализи очуваних остатака може се закључити да је том приликом разорен део око капије и све куле, осим оне на обали реке, као и све зграде у унутрашњости града. Даље рушење растресених бедема града временом се наставило. У првој деценији овога века срушила се и до тада добро очувана Јужна водена кула.