ХАЈДУЧИЈА
Хајдучија
др Стеван Игњић
Хајдучија је друштвено - економска појава која се манифестује у разним облицима. У време вековног отоманског ропства имала је ослободилачки карактер, касније се комбинује са социјалним бунтом, националним отпором, друмским разбојништвом и пљачкашком привредом. Током XИX века, у доба развоја капитализма, грађанског друштва и државе, хајдучија се своди на социјални отпор група и појединаца. Она је често и израз незадовољства народа против органа државне власти. Несигурно политичко стање, недостатак личне и имовинске сигурности, сужавање а затим ликвидирање сеоске и кнежинске самоуправе, велике пореске обавезе, биле су основа за хајдучију. Протест против друштвено - економског поретка “подизат је из силава”. Појединци су с пушком у руци одлазили у шуме да “деле правду”. У хајдуке су се одметали људи разних професија, из различитих социјалних група и слојева, сви они “које је грађанско друштво избацило из колосека живота”. Многи људи ишли су у шуме како би побегли од санкција за учињено кривично дело. Најзад, и уски политички интереси и себични лични разлози, “партајизам”, руководили су појединце да се одмећу у гору. Географски услови у ужичком крају, ретка насељеност, разбацана села међу брда и повијарце, шумовит терен без путева, близина границе, подесни су били за хајдучију, као и за јатаковање. “Врлетна местност олакшава хајдуцима да могу и по више година да се одрже у хајдучији и да их власт не ухвати.” И менталитет људи, формиран у условима патријархалног живота, објашњава ову социјалну појаву. “Још дуго после ослобођења, каже Јован Цвијић, Старовлашани су бежали у шуме и одметали се у хајдуке због неправде. Изгледа да у старовлашким особинама има више импулса, више темперамента, него у многим динарским крајевима.” Слично мисли и Милан Ђ. Милићевић, које је, почетком шездесетих година прошлог века боравио у Ужицу и на Златибору; “Не може човек да појми ону лакост с којом се овде одмећу у хајдуке. Ако се ко хоће да освети коме, он се одмеће у хајдуке; ако се боји да му старешина наложи какву полицајну каштигу, он бежи у хајдуке; ако се проси девојка, па неће она, или јој род неда, бежи у хајдуке, па отми и њу и пребегни у Босну, те се с њом венчај, где тако ...” Склоност Ужичана за одметништвом запазио је средином XИX века и Стојан Обрадовић, члан Окружног суда у Ужицу: “Највећи су им пороци што радо у ајдуке одбегавају, но као хајдуци тврд и постојан пределни свој карактер задржавају. Ајдуковање они сматрају за највеће јунаштво, управљајући се обично по старим песмама прослављени ајдука, па зато и бивају горди и држе за недостојно свога јунаштва нападати свакога, особито сиротињу.” Још у време првог српског устанка почиње хајдучија у ужичкој и деловима граничне соколске нахије. Карађорђев војвода Кара - Марко Васић, заједно са писарем Нићифором Нинковићем, ухватио је недалеко до Дрине тада познатог одметника Цаворину. Петроније Шиш ликвидирао је у ужичкој Црној Гори хајдуке који су били “страх и трепет” Јездимира и Божу Ђоковића. Мијаило Радовић, златиборски војвода, прима Карађорђево наређење из Тополе да пооштри мере предострожности због појаве “Шумски људи”, некога Радојице и Видоја из Горобиља. Хајдучија онемогућава власт у организовању управе у ослобођеним крајевима. О томе је је било говора на састанку ужичких војвода: Станоја Старовлашког, Петронија Шиша, Николе Карамарковића и Мијаила Радовића. Одлучено је да се против хајдука предузму најстрожије мере. У ослобођеној Србији кнеза Милоша наставља се хајдучија у околини Ужица. Нису познати мотиви одметања људи у шуме. Може се са сигурношћу тврдити да се појединци не мире са режимом, а било је и лица која су у хајдучији видели средство за пљачку и могућност освете. Године 1817. кнез Милош јавља Васи Поповићу, старешини пожешке нахије, да одмах крене у ужички крај како би заједно са Јованом Мићићем и Јованом Митровићем - Демиром помогао да се “ајдучија истребљује”. Рујански сердар незадовољан мерама које је предузео кнез Никола Новаковић, самоуверено шаље извештај из Раче кнезу Милошу: “Ја би смио, Господару, свој врат положити, да би ајдуке ја повато, или побијо.” На територији планинсих села, између Ужица и Дрине, хајдуковао је и Вучић Курлага, родом из Стапара, ранији погранични буљубаша. Осетио је социјалну неправду власти, решио да се одметне у шуму и да се бори за правду. Кнез соколске нахије Средоје Арсенијевић мобилише кметове и народ, организује потере за Курлагом и неким хајдуком Ристићем 1824. године. Вучић Курлага предао се “на веру” Павлу Штулу. Кнез Милош га је помиловао, а затим је Курлага ступио у пандурску службу. И следећих година настављена је, иако безуспешно, акција чишћења одметника у ужичкој нахији. Кнежеви и кметови све више мобилишу народ, пандуре, граничаре. Уз помоћ јатака, њихове замке вешто избегавају Милован Крстић, Љубисав Татић, Лазар Црвенчић, Ђоко Миливојевић и други хајдуци. Штавише, једно време, до 1839. године, они угрожавају саобраћајницу од Вишеграда, преко Шарганског превоја за Ужице. Нису били поштеђени ни српски путници ни турски трговци. Са овом одметничком дружином био је повезан и калуђер Никодим из манастира Раче, родом из Ђуровине у Морачи. Према извештају полицијске власти, он је “браду обријао, а обрве променио”. Рачански монах је у шуми, заједно са друговима нападао имућније сељаке, а заседу су постављали и игуману манастира Раче и капетану Гају Вилотијевићу - Партићу. С пролећа 1842. године пронела се вест у округу ужичком да су се одметнули у хајдуке браћа Јелисавчићи из Заовина Павле и Стефан, као и њихов отац Радован, буљубаша граничне карауле у Перућцу на Дрини. Они су се кретали познатим и утртим хајдучким стазама, од Заовина, Мокре Горе и Кремана до Биоске, Стапара, Волујца и Кадињаче. Имали су добру обавештајну службу у селима, а и поједини кметови су били у вези са овим одметницима. Хајдуци Јелисавчићи нападају представнике полицијске власти, у Мокрогорској царинарници убили су Настаса Цинцара и опљачкали робу ужичких трговаца. Испред потера пребацивали су се из села у село, “варакају се којекуда”; преко мештана поручују властима да се “бити хоћеду”, са онима који “њима приступе”. После доласка на власт Уставобранитеља 1842. године, династички обрачуни и смена управе слабили су акцију полиције против хајдука. У шуму су се одметнули са браћом Јелисавчићима Сима Максимовић, Теодосије Маринковић-Бирдан, Борисав Стаменић, Тимотије Којадиновић, Милован Драгутиновић и други. Тежиште одметништва било је у селима на огранцима Таре и Повлена. Окружни начелник у Ужицу Миљцо Трифуновић током 1844. године одлази више пута у срез рачански и заједно са среским старешином Нешом Ђорђевиђем руководи потерама за хајдуцима. з извештаја Среског начелства из Рогачице, 12. маја 1848. године, сазнаје се да су се предали властима хајдуци Павле и Стефан Јелисавчић. Том приликом дали су обеђање да ће “мировити и живети”. Међутим, ова “предаја” била је тактичке природе, алармантна вест из Заовина. Поново су пандури кренули за овим “шумским људима”. Стално прогањани од власти, Јелисавчићи су преко Златибора и Лима побегли у Црну Гору, нашли “прибежиште” код сердара Николе Церовића. После амнестије, Павле Јелисавчић је дошао у Србију, живео у Биосци и Ужицу и дочекао дубоку старост. На предлог ужичког Окружног начелства, 13. марта 1850. године ступио је на снагу “изванредни закон”. Полицијске власти добиле су већа овлашћења, са више одговорности, могли су и строжије кажњавати сва лица која се супротстављају властима. С друге стране, већа финансијска средства од пореза и приреза користе се за расписивање уцена и додељивање награде грађанима који помажу у ликвидирању хајдука. Једна од мера за очување реда и безбедности јесте депортовање хајдучких и јатачких фамилија. Расељене су породице: Перише Довијанића из Церове, Антонија Вукићевића из Дајића, Милије Вакиревића из Бурађе, Симе Варничића из Доброселице, Василија Ђурића из Заовина итд. Међутим, и даље је у ужичком крају владала лична несигурност од хајдука. Ову појаву оправдава извештај окружног начелника од 15. фебруара 1860. године: “У округу овом није могуће ајдуковање коначно истребити; планинске врлети, сува граница и тромеђа босанска, ерцеговачка и арбанашка нашу границу довата, природни су способ за ајдуковање.” У другој половини XИX века центар хајдучије преноси се на Златибор, терен око Ивањице, на читаво подручје око Увца и Лима. Поједини одметници долазе и до периферије Ужица. Зато је Милан Ђ. Милићевић рекао: “Хајдуци ће скоро у подне односити робу из ужичких дућана!” Срески начелник у Чајетини прети сељацима: “Или ћете хајдуке поватати, или ћу вас ја раселити.” Управник царинарнице на Василиној чесми уверава Министарство финансија да су полицијске власти слабе за борбу са хајдуцима и указује на потребу ангажовања народне војске. На крају, скреће пажњу на велику материјалну штету коју имају царински органи због одметања људи у шуме, посебно због разбојничких препада Лазара Гудурића из Збојштице, Милоша Стојановића, Јована Чубрића, Алексе Вакиревића и Петра Дукића. У пролеће 1862. предузета је велика потера за хајдуцима на Златибору. Окружни писар Милан Рајковићкомандовао је народном војском, жандармима и пандурима. Том приликом је ухваћен једино хајдук Вукоман Шишаковић из Семегњева. Између полиције и хајдука Алексе Варничића, Стојана Барутџића и Алексе и Илије “Црногораца”, водила се права борба у подножју Торника. “С једне и с друге стране пукло је до 1.000 пушака”. Највећу хајдучку дружину имао је Маринко Раковић. Пре одласка у шуму, до 1861. године, он је радио “са абаџијском радњом”. Није се снашао у условима све јачег продора капиталистичке привреде. Ухваћен у мреже зеленашког капитала, запао је у све веће дугове и материјално пропао. Маринко Раковић није могао да поднесе тај економски пад. Отишао је у шуму “из ината и пркоса”, да се свети малограђанској средини која га је одбацила и материјално упропастила. Заједно са друговима, као хајдучки харамбаша, Раковић се кретао највише између Чиготе и Торника, испод Муртенице и поред границе, дуж реке Увца. Према службеним извештајима полицијске власти најчешће је нападао имућније сељаке, кметове и трговце. Крајем маја 1863, одметници су запалили Станића кућу у Љубањама; годину дана касније напали су из заседе Милована Чарапића из Пресеке, а убрзо су запаљене и сточарске колибе Спасоја Кривокапића, кмета села Равни. Обавештајце и потајнике власти Раковић је уцењивао. На пример, Јоксима Робу из Витлишта, уценио је са 100 дуката, Бранка Душманића са 500 дуката, Алексу Орловића, трговца из Ужица са 300 дуката, Дамјана Лазовића из Љубиша са 50 дуката. Окружни начелник у Ужицу Павле Ђелмаш организовао је потеру за Маринком Раковићем. Потеру су материјално помогли ужички трговци, који су на златиборским суватима имали велики број стоке. Читав подухват брижљиво је припремљен. На збору у Чајетини, спроведена је мобилизација грађана, наоружани су делови народне војске другога позива. У пролеће, 1864. године пандури и граничари су ушли у траг хајдуку Раковићу у селу Рибници. Дошло је до сукоба, у коме је убијен пандур Спиродон Удовичић. Нешто касније Маринко се појавио у Белој Реци, “заданио је “ у колиби Боје Џамбаса. Полицијски обавештајци Дамјан Лазовић и Новак Лазовић обавестили су о томе Тому Кукањца, старешину сеоске чете народне војске, и Алексу Смиљанића, кмета села Љубиша. Убрзо је потера стигла на лице места. Почела је борба с хајдуцима, најпре препуцавањем, а затим јатаганима. Томо Кукањац је “толико одржан био, да се са хајдуком Јованом Рупом /Маринковим другом/, у коштац уватио.” После тога, народни војници “живо нападну на арамбашу Маринка и још два ајдука, и ту их после жестоке борбе сву тројицу побију”. Пошто је ликвидиран Маринко Раковић, ужички крај је кратко време био миран од хајдука. Почетком 1865. године стигле су у Ужице вести о одметању у шуме у ариљском и моравичком срезу. У исто време из Босне су прешли у округ ужички раније одбегли хајдуци: Борисав Шишаковић, Милош Кузељ и Јанко Тошић. Извели су неколико акција у селу Семегњеву, па опет прешли Увац. Поводом тога, ужичко Окружно начелство издало је наредбу среским капетанима да пажљиво мотре на кретање “могућим зликоваца”, а у случају да се појаве, да “настану свим могућим средствима да се поватају или побију”. Посебним кнежевим решењемпроглашено је ванредно стање у граничним срезовима округа ужичког: златиборском, ариљском и моравичком, 27. маја 1866. године. У исто време Министарство унутрашњих дела дало је директиву подређеним органима на терену да оснивају потајне чете. Рачунало се да ће оне дејствовати ефикасније у обрачуну с хајдуцима. У периоду од 1865. до 1872. године хајдуковао је Никола Јевђевић, родом из Дубраве код Ивањице. Он се није мирио са полицијском самовољом и злоупотребама власти. Неосновано је осумњичен да је суделовао у крађи и паљевини. “Частољубље његово било је толико, да је решио да не воли српски народ, већ да га убија.” Убрзо је Никола Јевђевић постао харамбаша хајдучке чете која је бројала и до двадесет хајдука. У њој су, поред осталих, били: Зарија Марковић из Крушчице, Јелесије и Петар Белчевић из Брусника, Новица Милојевић из Беле Реке, брат Николин Благоје, Јован Дудловић из Сјеништа, Ристо Пантовић из Миросаљаца, Ђоко Алемпијевић и Веселин Савић из Високе и други. Ови одметници крстаре по целом округу ужичком, али се највише задржавају на Златибору, Јавору и Голији поред границе. Локалне власти се жале на равнодушност народа према хајдуцима, на велики број јатака, на несавесност пандура и подмитљивост граничара. У народу се говорило да је Никола Јевђевићчак био и на даћи у једном селу испод Јавора. Том приликом је са народом “пио и јео”, а упућивао је здравице и “неким отменијим лицима”. Равнодушност становника према хајдуцима запажа и окружни начелник Станоје Симић, зато у акту среским капетанима од 5.јануара 1876. године наређује да се могу “сашоравати куће подозривих људи, онамо где их власт определи”. Међутим, ова мера није имала успеха. “Но, ако се баш и деси какв случај да се чија кућа сасели, опет се може поуздано рећи да то није хајдучки јатак, већнеки сиромашак.” После убиства кмета села Ојковице Добросава Ђоновића, окружна власт је предложила, а Министарство унутрашњих дела усвојило маја 1869. године да се уцени Никола Јевђевећ. Ни то, међутим, није помогло. Очигледно је да је “ово зло /хајдучија/ укорењено у самом народу”, како се констатује у једном службеном извештају. Није доказано мишљење Окружног начелства у Ужицу: “Хајдуци су неким давали новце да плате порезу, па и неке друге дугове, једнима су куповали овце, а другима стоку за приплод, и свима где год дођу дају бакшиша и друге поклоне, те стим задобијају пријатељства и љубав, а са јатацима или деле плен, или им све дају, те их то држи”. Први социјалистички лист у Србији Раденик доноси занимљиве вести о хајдучком харамбаши Николи Јевђевићу. Истиче се да су узроци хајдучији у округу ужичком сиромаштво, освета, личне свађе, веома низак ниво просвете и културе. Очигледно је, према мишљењу дописника овога листа, да се ова друштвена појава не може искоренити полицијским мерама. Неопходно је унапређење привреде, матеирјалног благостања, повезивање овога дела западне Србије са развијенијим седиштима земље, итд. Хајдучка дружина Николе Јевђевића постаје све смелија, посебно у срезу моравичком. Немоћна да ликвидира одметништво окружна власт захтева од Министарства унутрашњих дела да се у округу повећа број пандура, да се издвоје већа финансијска средства за уцене хајдука. Током 1871. године и Народна скупштина разматра општу политичку ситуацију у округу ужичком. Потврђене су раније предузете мере о сашоравању села у моравичком и златиборском срезу. У први план је ушло расељавање села Опаљеника и Прилика. Хајдучке главе Николе и Благоја Јевђовића уцењене су са по 400 дуката, Митра Миливојевића са 300, а Зарије Марковића, Икодина Савића и Новице Миливојевића са по 200 дуката. Крајем 1871. године почела је да слаби хајдучка група Николе Јевђевића. Најпре је погинуо Митар Миливојевић у “Бресној коси” затим је убијен под драматичним околностима на Златибору Икодин Савић. Средином децембра ухваћен је одметник Јован Дудловић. Зарија Марковић и Новица Миливојевић побегли су преко Увца “у Турску”. Међутим, гранични буљубаша обавестио је на време турску пограничну стражу. Гоњени хајком, хајдуци Марковић и Миливојевић поново су прешли у Србију, склонили се у Муртеницу на Златибору, али су ту ухваћени у мреже полицијских заседа. Позив на предају нису хтели да прихвате док су имали “барута и кремена”. Када је потера “кидисала” и запалила колибу Томе Ковачевића у селу Сеништима, Зарија Марковић и Новица Миливојевић су одложили оружје. Ужичко Окружно начелство је обавештено од стране “потајника” да се у срезу моравичком скривају хајдуци Никола и Благоје Јевђевић. Власти су мобилисале народну војску и прикупиле све среске пандуре. Хајдуци су имали склониште у пећини Риловачкој. Вођа ударне групе Мићо Драшковић, ушао је у пећину са “надеждом да ће му се хајдуци доиста предати”. Са њим је био и пандур Светислав Поповић. “Харамбаша Никола Јевђевић потегне из пиштоља, обрани у главу Милована Петковића, а овај се са уста пећине отисне низ један крш, те се сав изразбија.” Приликом пробоја из пећине кроз обруч потере убијен је Благоје Јевђевић, а његов брат Никола, иако лакше рањен, успео је да побегне. Међутим, кршевит терен и дубок снег отежавали су му кретање преко огранака Јавора. С крајњим напором овај хадјучки харамбаша прешао је границу на Јавору и предахнуо код куће Миладина Басаре. Потера га је бидно пратила. Убрзо су жандарми и пандури стигли на лице места. После краће борбе, предао се Никола Јевђевић.”Ово се све свршило док још Турци ниси били дошли, и онда су превели /граничари/ Николу на нашу страну”, стоји у једном акту ужичког Окружног начелства. Суђење хајдуку Николи Јевђевићу и друговима почело је пред Окружним судом у Ужицу средином јуна 1872. године и трајало је неколико месеци. О његовом току и размерама оставио је занимљиве податке Миладин Радовић, пекар и кафеџија: “Он /Јевђевић/ показао је око 300 људи да су му били јатаци. И сви су ти људи дотерани у Ужице у апс. Нису могли сви да стану у здање апсане, него су у војничком кругу разапели шаторе, па су ту за неко време били, а чувао их је једна батаљон пешадије. Многи оптужени осуђени су на дугогодишњу робију, а 350 је бијено по педесет удараца.” У броју осуђених на телесне казне Радовић претерује. Михаило Смиљанић, народни посланик, тврди да је на “батињање” осуђено 90 лица. У судској истрази Никола Јевђевић је признао многа кривична дела. Указао је да су му јатаковали и неки угледни домаћини, па и народни посланици Периша Вукотић и Мића Ковачевић. За Мићу Ковачевића из Доброселице “показа да му је покашто куповао и издавао барут, кремење и друго”. Сличан став према хајдуцима имао је и Лука Требињац, такође ранији народни посланик. Карактеристично је Јевђевићево казивање о среским капетанима. Признаје да су хајдуци највише страховали од ариљског капетана Стојка, “само што он незнађаше начина како да нас гони, а и кметови су га много лагаи”. По држању моравичког капетана Живојина, Јевђевић је уверавао Окружни суд да је могао хајдуковати “сто година”. На основу пресуде окружног суда Никола Јевђевић је осуђен на смрт заједно са Јованом Дудловићем, Заријом Марковићем и Новицом Миливојевићем. 27. јула 1872. године. Никола Јевђевић мирно је саслушао пресуду. “Кад су га земаљски судови осудили на смрт, својим држањем и својом разборитошћу утицао је на целу варош Ужице, на целу околину.” Током 1878. и 1879. године у ужичком округу делују мање хајдучке групе на челу са Мићом Пуријашевићем, Велисавом Дрчелићем из Беле Реке, Стеваном Елебаком, Милошем Чворком и Миланом Шуљагићем - Шишаковићем из Драглице. Поред локалног становништва, у шуме се одмећу и поједине избеглице из Босне и Херцеговине и Црне Горе. У распису Окружног начелства среским капетанима 1879. године указује се на небудност граничара, без већег проверавања “пуштају под заштиту наших закона бегунце из Босне”. Власти енергичним мерама, уз помоћ војске, сузбијају хајдуке, међутим, срески начелници немају јединствен став о овом питању, нарочито кад се ради о интернирању хајдучких породица, као и о сашоравању села. Најпознатији хајдук у овом периоду био је Милан Шишаковић. Притиснут сталним потерама, уценама, претњама о интернирању породице, он се предао властима 9. августа 1878. године, заједно са Стеваном Елебаком и Војиславом Дрчелићем. Одлуком преког суда осуђен је на смрт. Али Шишаковићу је пошло за руком да поново побегне у шуму. Хајдуковао је све до 1880. године у друштву са Миланом Ђуровићем и Петром Деспићем. После формирања политичких партија, радикална опозиција је напала напредњаке због неуспеха у борби против хајдучије. У ствари је имала за циљ да демантује вести из округа ужичког, које је објавило Видело. Поводом напада хајдука на Николу Момчиловића недалеко од Ужица, на Сарића осоју, дописник радикалне Самоуправе довикнуо је напредњацима: “Није вајде, господо, крити зло, но треба признати, па се постарати за лек против тога зла!” Хајдуци Јован и Станко Солдатовић из Лисе код Ивањице уносе немир међу становништво и забрињавају ужичко Окружно начелство. Зато је полицијска власт предузела више потера против ових одметника. Њихове главе уцењене су најпре са 400, а затим са 1.000 дуката. Куће Солдатовића у Лиси су запаљене, а фамилије интерниране у источну Србију. У селу Дубрави у срезу моравичком, полицијске потере су се жестоко сукобиле са дружином одметника Солдатовића 1887. године. Хајдуци су потеру “дочекали из пушака, те убили на мртво Лазара Миловића из Дубраве, а Саву Николића из истог места обранили”. Касније, приликом једне потере, погинуо је Станко Солдатовић у селу Венчанима, округ београдски. Није доказано тврђење напредњачког Видела према коме је Јован Соладтовић убио напредњачки орјентисане људе. Наводно, приликом убиства кмета Котраже, Солдатовић је запретио сељацима да ће свако овако проћи ко се “усуди да буде кмет напредњачки”. Захваљујући потајним четама, власт је успела да ухвати Јована Солдатовића у пролеће 1887. године. Јула исте године почело је суђење хајдуку из Лисе пред Окружним судом у Ужицу. Према писању локалног Златибора, овај догађај изазвао је велико интересовање у јавности. “Гомила сељака из нахија рудничке, чачанске и ужичке, скупила се пред здањем судским, а њима су прилазили и радознали Ужичани, варошани.” Изјава Јована Солдатовића пред већем Окружног суда тешко је оптуживала полицијски режим у Србији: “Имам можда хиљаду јатака, а међу њима, и чиновника, и попова, и свакојаких. Но, ниједан од њих није ухапшен. Нужда ме је дотерала овде...Браловић /судски иследник/ мислећи да добије класу, а официри још по једну звездицу, сломише ми руку, па сам морао да кажем да су ови људи /они који су ухапшени/ моји јатаци. Али сад овде пред судом изјављујем, да то није истина, а за доказ да сам мучен у истражном затвору, ево моје руке, која је сломљена. Ниједнога јатака нећу казати, а ево моје главе, па радите што знате”. У току судског процеса сви наводни јатаци најдука Јована Солдатовића, њих двадесет два, пуштени су на слободу. На тај начин суд је потврдио изјаву оптуженика да се ниједан прави јатак не налази пред судом. Хајдучки харамбаша Јован Солдатовић осуђен је на смрт. Сахрањен је поврх Ужица, на хајдучком гробљу. Више од десет година, од краја 1877. до 1890. године, хајдукује у округу ужичком Маринко Максимовић-Јосовац, родом из села Гостинице. Његов буран живот у шуми почиње одмах после завршетка јаворског рата (1876-1878), када га је власт огласила за хајдука, прекида се затим хапшењем 1878. године, бежањем из ужичког затвора, поновним робијањем 1886. године и новим одметањем. У хајдучкој дружини заједно са Јосовцем били су: Иван Ђурић из Цикота, Борисав и Тијосав Познановић из Гостинице, Милун Јовичић, Урош Дидановић, Недељко Бошковић, Чедо Гуњачић и Тодор Варница из Доброселице. Ова група хајдука постаје све смелија и безобзирнија, напада имућније људе, али не штеди ни сиромашне грађане. Њихове акције почињу у округу ужичком, затим се преносе и у ваљевски и подрински округ. Широка мрежа јатака пружала је хајдуцима благовремена обавештења о кретању полицијских потера. У званичним документима само се региструју разбојнички напади хајдука Јосовца. Међутим, у народној традицији преовлађује мишљење да је он помогао сиротињу. “На трговце није насртао, говорећи како они од народа купују мал и у народ паре уносе”. Једном приликом, на Буковима, Јосовац је пресрео Мијаила Масловару, трговца из Ивањице. Узео му је само 3 дуката. Слично је поступио и са трговцем Дучићем на Златибору. Наводно, од њега није “ни паре узео”, само га је замолио да из Ужица донесе дувана и опанке. Несумњиво је утврђено да су Јосовац, браћа Познановић и други хајдуци из ове групе нападали представнике ликалне власти. Тијосав Познановић “злоставља” кмета из Костојевића и уцењује Мату Поповића, председника општине у Скакавцима, а Борисав Познановић је између 1. и 2. маја 1886. године пљачкао Павла Поповића, свештеника у Добрињи. “Поп се уплаши, па пуном снагом јурне на једног /хајдука/, почупа се с њим и обали га. Друга двојица притрчаше, разбише попу главу пушкама и онога избавише”. ачелство округа ужижког предожио је 4. марта 1887. године да се хајдуци Маринко Јосовац и браћа Познановићи уцене са по 100 дуката. На предлог Министарства унутрашњих дела, Државни савет ставио је на распоагање посебна финансијска средства за уцене. Уједно је скренута пажња власти у Ужицу да пронађе “сигурне људе”, који ће “доћи главе”хајдуцима. Притиснута сталним полицијски потерама, Јосовчева одметничка група трпела је губитке. Маја 1887. године убијен је Тијосав Познановић, а одмах затим похватани су у срезу рачанском хајдуци Иван Ђурић и Милан Шујдовић. У току 1887. и 1888. године “горски цар” Маринко Јосовац крстари у срезу црногорском, на путу од Ужица ка Ваљеву, а повремено прелази на Златибор и у округ ваљевски. Према информацијама Видела, која се морају прихватити са извесном резервом, Јосовац најчешће напада напредњаке. После доласка радикала на власт почетком 1889. године, Мале новине објављују занимљив прилог Николе Протића, трговца: “Разговор са Маринком Јосовцем”. Наводно, Јосовац осуђује радикале због повећања пореза, полицијског терора и самовоље чиновника. Из извештаја окружног начелника у Ужицу Петра Драговића види се да су у округу основане војне јединице за борбу са хајдуцима. Народу је раздељено оружје из државних магацина, а председници општина и сеоски кметови су обавезани да организују потере. У селима су обезбеђени поверљиви људи, који су добили задатак да се крећу у округу “као ради својих потреба”, а у ствари да прикупљају податке о хајдучким базама и њиховим јатацима. Уједно начелник Драговић је објашњавао појаву одметништва: “Што се пак у овом округу многа зла догађају, узрок је тај, што у овом округу од вајкада има ајдука, па је народ због тога јако се искрварио. Даље, што је народ у овом округу јако сиромашан, јер за сада, око 30.000 динара самог пореза и приреза за прошлу годину имаде неплаћено. Дакле, због сиромашности готово је принуђен да зла дела чини. У овом округу има доста досељеника из Црне Горе, Босне и Херцеговине, места где су научили на такав живот”, пише у акту од 24. марта 1888. године. Одлучне мере власти сужавале су кретање хајдука. Одреди народне војске и жандарма улазе у траг мањој одметничкој групи, која се одвојила од Маринка Јосовца. У селу Гостиници побијени су хајдуци Милун Јовичић, Урош Дидановић и “хајдучица Анка Вранић, у Волујцу је “пао у руке властима” Толе Ивановић, а јула 1888. године ухваћен је Борисав Познановић у кући Милана Станића, у Кремнима. После тога, погинуо је и хајдук Тодор Станимировић у Кривој Реци. Године 1890. Маринко Јосовац, заједно са Петронијем Вранићем и Диком Ивановићем, прелази на подручје округа ваљевског и шабачког. Имао је смелости да нападне на Коцељево, чији је председник био Јанко Веселиновић. Власти су сумњале да су хајдуке прикривали Милка Бабовић, жена свештеника Михаила Бабовића, Петар Мићовић из Коцељева и Симеун Миленковић из Бреснице. У народу се чак говорило да је и Јанко Веселиновић одржавао везе са хајдуцима. На дан 9. новембра 1890. године у селу Планиници испод Маљена је убијен Маринко Максимовић Јосовац. Радикалне власти су сматрале за свој велики успех ликвидирање овог хајдука. С друге стране, либерали и напредњаци упорно су тврдили да су радикали имали везу са хајдуцима. Српска независност пише: “Погинуо је шумски цар радикалски Маринко Јосовац. Разбојничко величанство тога зликовца и аремије, ево већ пета година, јавља се увек по саборима, пазарима, вашарима и по селима са узвиком: “Живели радикали!” После завођења личног режима краља Александра Обреновића 1894. године, хајдучија се све више повезује са политичким приликама и партијским борбама. И све чешће убиства и разбојништва објашњавају се овом социјалном појавом. Дописник Социјал-демократа из Ужица констатује : “Данашња хајдучија је плод политичког стања у Србији.... Терети и намети притисли су овај јадни народ. Највећи број хајдука власти су отерале у шуму.” Напредњаци тврде на зборовима да радикали подржавају одметништво, а “многи се и сами у гору одмећу”. Насупрот томе, “радикали најозбиљније прихватају ово тумачење и труде се да напредњаке разлозима убеде, како су ове тврдње погрешне”. После пада радикалне владе, од маја 1894. године, поново се јавља хајдучија у околини Ужица, највише на Златибору. То је повод да радикали заоштре критику власти: “У округу ужичком хајдуци се шетају, а окружни старешина ни му кајета, зато је удес хтео да овај неутрални режим постави за среске и окружне старешине у округу ужичком све саме либерале, који мисле да ће своју странку помоћи у задобијању превласти у кабинету, тиме ако пусте да хајдуци шврљају по округу.” Даље, радикали тврде да међу хајдуцима има и кметова. Зато не треба никога да изненађује “да потера не може хајдуцима у траг ући, да су хајдуци услед слабе енергије власти врло слободни.” Напад разбојника на Михаила Лијескића у Дрежнику, “угледног радикала у својој средини”, срески начелник Светолик Бадњевац, оквалификовао је као “монтирану ствар”. После увиђаја на лицу места, а полиција је сматрала да је то разбојништво “удешено” и да је Лијескић у дослуху с хајдуцима. Дугогодишњег посланика среза златиборског Михаила Смиљанића осумњичиле су власти као хајдучког јатака. Заједно са сином Драгомиром лишен је слободе. Морао је у истражном окружном затвору да доказује невиност. Ухваћени хајдук у срезу рачанском Васа Цинцарин, под притиском полиције “означио је” радикалног првака рачанског краја Радисава Митровића за хајдучког јатака. Међутим, истрага није могла то да утврди, па је Митровић пуштен на слободу. Крајем прошлог века, хајдук Милан Бркић из Папратишта, последњи “велики горски ајдук”, јавља се у селима око Пожеге. Он је отишао у шуму у јеку општинских избора и политичке борбе за локалну власт између радикала и либерала 1894. године. Двадесет двогодишњи Милан Бркић схватио је да је општинска власт носилац социјалне неправде, па је искалио револт према сеоском кмету. Оптужен је за покушај убиства представника власти и затворен у истражни затвор среског начелства у Пожеги. Бркић је успео да побегне из затвора и да се одметне у шуму. Ускоро су му се прикључили хајдуци: Илија Павловић из Папратишта, Митар Трифуновић, Сима Милинковић из Тометиног Поља, Владисав Јовановић, Благоје Јевтовић из Гугља и Дмитар Колар из Доње Добриње. Чланови хајдучке дружине Милана Бркића нису бирали жртве. Нападали су органе општинске власти, имућније сељаке, трговце, путнике и поједине чланове Либералне странке. При томе су испољавали велику бруталност, која је понекад прелазила у садизам. Велики је број кривичних дела ових одметника. Средином јуна у селу Папратишту опљачкан је Коста Милић. У Љутицама је извршено разбојништво у кући Војка Тимотијевића, који је уцењен са 270 дуката. У пролеће 1895. године дружина Милана Бркића напала је на кафану у Душковцима. Том приликом убијен је председник општине Урош Филиповић. Следећа хајдучка жртва био је Јоксим Јоксимовић из Горобиља. Зајендо са друговима, Милан Бркић је убио Милана Бацковића, учитеља у Моравцима код Љига. Злочин је припремљен у Маљену, у кући јатака Влајка Симовића из Тометиног Поља и Матије Вуковића из Љутица. Према недоказаном тврђењу полиције, организатори овог кривичног дела били су радикални прваци Ранко Тајсић из Драгачева и Живко Малопарац из Добриње. Новембра 1896. године убијен је кмет села Здравчићи Недељко Матијевић када се увече враћао кући из општинске суднице. Многи су сматрали да је то политичко убиство, а власти су дале званичну изјаву да је по среди лична освета. Начелник округа ужичког Светозар Магдаленић, “напредњачки субаша” добио је пуно овлашћење од Министарства унутрашњих дела да у борби против хајдука ангажује сверасположиве снаге, и полицију и регуларне војне јединице. У маљенским и добриљским селима “власти руше куће, стаје, колибе”. “Народ остаје без крова по цичи зими”. Жандарми и потајници “брвана и шашовке цепају, ћерамиду лупају, а сламу и кровину пале, те тако изгледа права ратна пустош “. Почело је и масовно депортовање становништва са Златибора и из околине Пожеге и Ужица у источне крајеве Србије. Применом веома оштрих санкција на основу новога Закона о хајдучији, власти су успеле да ликвидирају хајдуке. Међу ухваћеним одметницима нашао се и чувени хајдук Милан Бркић, коме је ускоро почело суђење пред Окружним судом у Чачку. Крајем XИX века у округу ужичком нестаје хајдучије као друштвене појаве. Треба истаћи, међутим, да основни узроци одметништва нису били уклоњени. Народ је и даље бионезадовољан, осећао је полицијски притисак и бирократску самовољу чиновника. “Власти су стајале према народу као угњетачи, а држава позната само као порезџија”.
др Стеван Игњић
Хајдучија је друштвено - економска појава која се манифестује у разним облицима. У време вековног отоманског ропства имала је ослободилачки карактер, касније се комбинује са социјалним бунтом, националним отпором, друмским разбојништвом и пљачкашком привредом. Током XИX века, у доба развоја капитализма, грађанског друштва и државе, хајдучија се своди на социјални отпор група и појединаца. Она је често и израз незадовољства народа против органа државне власти. Несигурно политичко стање, недостатак личне и имовинске сигурности, сужавање а затим ликвидирање сеоске и кнежинске самоуправе, велике пореске обавезе, биле су основа за хајдучију. Протест против друштвено - економског поретка “подизат је из силава”. Појединци су с пушком у руци одлазили у шуме да “деле правду”. У хајдуке су се одметали људи разних професија, из различитих социјалних група и слојева, сви они “које је грађанско друштво избацило из колосека живота”. Многи људи ишли су у шуме како би побегли од санкција за учињено кривично дело. Најзад, и уски политички интереси и себични лични разлози, “партајизам”, руководили су појединце да се одмећу у гору. Географски услови у ужичком крају, ретка насељеност, разбацана села међу брда и повијарце, шумовит терен без путева, близина границе, подесни су били за хајдучију, као и за јатаковање. “Врлетна местност олакшава хајдуцима да могу и по више година да се одрже у хајдучији и да их власт не ухвати.” И менталитет људи, формиран у условима патријархалног живота, објашњава ову социјалну појаву. “Још дуго после ослобођења, каже Јован Цвијић, Старовлашани су бежали у шуме и одметали се у хајдуке због неправде. Изгледа да у старовлашким особинама има више импулса, више темперамента, него у многим динарским крајевима.” Слично мисли и Милан Ђ. Милићевић, које је, почетком шездесетих година прошлог века боравио у Ужицу и на Златибору; “Не може човек да појми ону лакост с којом се овде одмећу у хајдуке. Ако се ко хоће да освети коме, он се одмеће у хајдуке; ако се боји да му старешина наложи какву полицајну каштигу, он бежи у хајдуке; ако се проси девојка, па неће она, или јој род неда, бежи у хајдуке, па отми и њу и пребегни у Босну, те се с њом венчај, где тако ...” Склоност Ужичана за одметништвом запазио је средином XИX века и Стојан Обрадовић, члан Окружног суда у Ужицу: “Највећи су им пороци што радо у ајдуке одбегавају, но као хајдуци тврд и постојан пределни свој карактер задржавају. Ајдуковање они сматрају за највеће јунаштво, управљајући се обично по старим песмама прослављени ајдука, па зато и бивају горди и држе за недостојно свога јунаштва нападати свакога, особито сиротињу.” Још у време првог српског устанка почиње хајдучија у ужичкој и деловима граничне соколске нахије. Карађорђев војвода Кара - Марко Васић, заједно са писарем Нићифором Нинковићем, ухватио је недалеко до Дрине тада познатог одметника Цаворину. Петроније Шиш ликвидирао је у ужичкој Црној Гори хајдуке који су били “страх и трепет” Јездимира и Божу Ђоковића. Мијаило Радовић, златиборски војвода, прима Карађорђево наређење из Тополе да пооштри мере предострожности због појаве “Шумски људи”, некога Радојице и Видоја из Горобиља. Хајдучија онемогућава власт у организовању управе у ослобођеним крајевима. О томе је је било говора на састанку ужичких војвода: Станоја Старовлашког, Петронија Шиша, Николе Карамарковића и Мијаила Радовића. Одлучено је да се против хајдука предузму најстрожије мере. У ослобођеној Србији кнеза Милоша наставља се хајдучија у околини Ужица. Нису познати мотиви одметања људи у шуме. Може се са сигурношћу тврдити да се појединци не мире са режимом, а било је и лица која су у хајдучији видели средство за пљачку и могућност освете. Године 1817. кнез Милош јавља Васи Поповићу, старешини пожешке нахије, да одмах крене у ужички крај како би заједно са Јованом Мићићем и Јованом Митровићем - Демиром помогао да се “ајдучија истребљује”. Рујански сердар незадовољан мерама које је предузео кнез Никола Новаковић, самоуверено шаље извештај из Раче кнезу Милошу: “Ја би смио, Господару, свој врат положити, да би ајдуке ја повато, или побијо.” На територији планинсих села, између Ужица и Дрине, хајдуковао је и Вучић Курлага, родом из Стапара, ранији погранични буљубаша. Осетио је социјалну неправду власти, решио да се одметне у шуму и да се бори за правду. Кнез соколске нахије Средоје Арсенијевић мобилише кметове и народ, организује потере за Курлагом и неким хајдуком Ристићем 1824. године. Вучић Курлага предао се “на веру” Павлу Штулу. Кнез Милош га је помиловао, а затим је Курлага ступио у пандурску службу. И следећих година настављена је, иако безуспешно, акција чишћења одметника у ужичкој нахији. Кнежеви и кметови све више мобилишу народ, пандуре, граничаре. Уз помоћ јатака, њихове замке вешто избегавају Милован Крстић, Љубисав Татић, Лазар Црвенчић, Ђоко Миливојевић и други хајдуци. Штавише, једно време, до 1839. године, они угрожавају саобраћајницу од Вишеграда, преко Шарганског превоја за Ужице. Нису били поштеђени ни српски путници ни турски трговци. Са овом одметничком дружином био је повезан и калуђер Никодим из манастира Раче, родом из Ђуровине у Морачи. Према извештају полицијске власти, он је “браду обријао, а обрве променио”. Рачански монах је у шуми, заједно са друговима нападао имућније сељаке, а заседу су постављали и игуману манастира Раче и капетану Гају Вилотијевићу - Партићу. С пролећа 1842. године пронела се вест у округу ужичком да су се одметнули у хајдуке браћа Јелисавчићи из Заовина Павле и Стефан, као и њихов отац Радован, буљубаша граничне карауле у Перућцу на Дрини. Они су се кретали познатим и утртим хајдучким стазама, од Заовина, Мокре Горе и Кремана до Биоске, Стапара, Волујца и Кадињаче. Имали су добру обавештајну службу у селима, а и поједини кметови су били у вези са овим одметницима. Хајдуци Јелисавчићи нападају представнике полицијске власти, у Мокрогорској царинарници убили су Настаса Цинцара и опљачкали робу ужичких трговаца. Испред потера пребацивали су се из села у село, “варакају се којекуда”; преко мештана поручују властима да се “бити хоћеду”, са онима који “њима приступе”. После доласка на власт Уставобранитеља 1842. године, династички обрачуни и смена управе слабили су акцију полиције против хајдука. У шуму су се одметнули са браћом Јелисавчићима Сима Максимовић, Теодосије Маринковић-Бирдан, Борисав Стаменић, Тимотије Којадиновић, Милован Драгутиновић и други. Тежиште одметништва било је у селима на огранцима Таре и Повлена. Окружни начелник у Ужицу Миљцо Трифуновић током 1844. године одлази више пута у срез рачански и заједно са среским старешином Нешом Ђорђевиђем руководи потерама за хајдуцима. з извештаја Среског начелства из Рогачице, 12. маја 1848. године, сазнаје се да су се предали властима хајдуци Павле и Стефан Јелисавчић. Том приликом дали су обеђање да ће “мировити и живети”. Међутим, ова “предаја” била је тактичке природе, алармантна вест из Заовина. Поново су пандури кренули за овим “шумским људима”. Стално прогањани од власти, Јелисавчићи су преко Златибора и Лима побегли у Црну Гору, нашли “прибежиште” код сердара Николе Церовића. После амнестије, Павле Јелисавчић је дошао у Србију, живео у Биосци и Ужицу и дочекао дубоку старост. На предлог ужичког Окружног начелства, 13. марта 1850. године ступио је на снагу “изванредни закон”. Полицијске власти добиле су већа овлашћења, са више одговорности, могли су и строжије кажњавати сва лица која се супротстављају властима. С друге стране, већа финансијска средства од пореза и приреза користе се за расписивање уцена и додељивање награде грађанима који помажу у ликвидирању хајдука. Једна од мера за очување реда и безбедности јесте депортовање хајдучких и јатачких фамилија. Расељене су породице: Перише Довијанића из Церове, Антонија Вукићевића из Дајића, Милије Вакиревића из Бурађе, Симе Варничића из Доброселице, Василија Ђурића из Заовина итд. Међутим, и даље је у ужичком крају владала лична несигурност од хајдука. Ову појаву оправдава извештај окружног начелника од 15. фебруара 1860. године: “У округу овом није могуће ајдуковање коначно истребити; планинске врлети, сува граница и тромеђа босанска, ерцеговачка и арбанашка нашу границу довата, природни су способ за ајдуковање.” У другој половини XИX века центар хајдучије преноси се на Златибор, терен око Ивањице, на читаво подручје око Увца и Лима. Поједини одметници долазе и до периферије Ужица. Зато је Милан Ђ. Милићевић рекао: “Хајдуци ће скоро у подне односити робу из ужичких дућана!” Срески начелник у Чајетини прети сељацима: “Или ћете хајдуке поватати, или ћу вас ја раселити.” Управник царинарнице на Василиној чесми уверава Министарство финансија да су полицијске власти слабе за борбу са хајдуцима и указује на потребу ангажовања народне војске. На крају, скреће пажњу на велику материјалну штету коју имају царински органи због одметања људи у шуме, посебно због разбојничких препада Лазара Гудурића из Збојштице, Милоша Стојановића, Јована Чубрића, Алексе Вакиревића и Петра Дукића. У пролеће 1862. предузета је велика потера за хајдуцима на Златибору. Окружни писар Милан Рајковићкомандовао је народном војском, жандармима и пандурима. Том приликом је ухваћен једино хајдук Вукоман Шишаковић из Семегњева. Између полиције и хајдука Алексе Варничића, Стојана Барутџића и Алексе и Илије “Црногораца”, водила се права борба у подножју Торника. “С једне и с друге стране пукло је до 1.000 пушака”. Највећу хајдучку дружину имао је Маринко Раковић. Пре одласка у шуму, до 1861. године, он је радио “са абаџијском радњом”. Није се снашао у условима све јачег продора капиталистичке привреде. Ухваћен у мреже зеленашког капитала, запао је у све веће дугове и материјално пропао. Маринко Раковић није могао да поднесе тај економски пад. Отишао је у шуму “из ината и пркоса”, да се свети малограђанској средини која га је одбацила и материјално упропастила. Заједно са друговима, као хајдучки харамбаша, Раковић се кретао највише између Чиготе и Торника, испод Муртенице и поред границе, дуж реке Увца. Према службеним извештајима полицијске власти најчешће је нападао имућније сељаке, кметове и трговце. Крајем маја 1863, одметници су запалили Станића кућу у Љубањама; годину дана касније напали су из заседе Милована Чарапића из Пресеке, а убрзо су запаљене и сточарске колибе Спасоја Кривокапића, кмета села Равни. Обавештајце и потајнике власти Раковић је уцењивао. На пример, Јоксима Робу из Витлишта, уценио је са 100 дуката, Бранка Душманића са 500 дуката, Алексу Орловића, трговца из Ужица са 300 дуката, Дамјана Лазовића из Љубиша са 50 дуката. Окружни начелник у Ужицу Павле Ђелмаш организовао је потеру за Маринком Раковићем. Потеру су материјално помогли ужички трговци, који су на златиборским суватима имали велики број стоке. Читав подухват брижљиво је припремљен. На збору у Чајетини, спроведена је мобилизација грађана, наоружани су делови народне војске другога позива. У пролеће, 1864. године пандури и граничари су ушли у траг хајдуку Раковићу у селу Рибници. Дошло је до сукоба, у коме је убијен пандур Спиродон Удовичић. Нешто касније Маринко се појавио у Белој Реци, “заданио је “ у колиби Боје Џамбаса. Полицијски обавештајци Дамјан Лазовић и Новак Лазовић обавестили су о томе Тому Кукањца, старешину сеоске чете народне војске, и Алексу Смиљанића, кмета села Љубиша. Убрзо је потера стигла на лице места. Почела је борба с хајдуцима, најпре препуцавањем, а затим јатаганима. Томо Кукањац је “толико одржан био, да се са хајдуком Јованом Рупом /Маринковим другом/, у коштац уватио.” После тога, народни војници “живо нападну на арамбашу Маринка и још два ајдука, и ту их после жестоке борбе сву тројицу побију”. Пошто је ликвидиран Маринко Раковић, ужички крај је кратко време био миран од хајдука. Почетком 1865. године стигле су у Ужице вести о одметању у шуме у ариљском и моравичком срезу. У исто време из Босне су прешли у округ ужички раније одбегли хајдуци: Борисав Шишаковић, Милош Кузељ и Јанко Тошић. Извели су неколико акција у селу Семегњеву, па опет прешли Увац. Поводом тога, ужичко Окружно начелство издало је наредбу среским капетанима да пажљиво мотре на кретање “могућим зликоваца”, а у случају да се појаве, да “настану свим могућим средствима да се поватају или побију”. Посебним кнежевим решењемпроглашено је ванредно стање у граничним срезовима округа ужичког: златиборском, ариљском и моравичком, 27. маја 1866. године. У исто време Министарство унутрашњих дела дало је директиву подређеним органима на терену да оснивају потајне чете. Рачунало се да ће оне дејствовати ефикасније у обрачуну с хајдуцима. У периоду од 1865. до 1872. године хајдуковао је Никола Јевђевић, родом из Дубраве код Ивањице. Он се није мирио са полицијском самовољом и злоупотребама власти. Неосновано је осумњичен да је суделовао у крађи и паљевини. “Частољубље његово било је толико, да је решио да не воли српски народ, већ да га убија.” Убрзо је Никола Јевђевић постао харамбаша хајдучке чете која је бројала и до двадесет хајдука. У њој су, поред осталих, били: Зарија Марковић из Крушчице, Јелесије и Петар Белчевић из Брусника, Новица Милојевић из Беле Реке, брат Николин Благоје, Јован Дудловић из Сјеништа, Ристо Пантовић из Миросаљаца, Ђоко Алемпијевић и Веселин Савић из Високе и други. Ови одметници крстаре по целом округу ужичком, али се највише задржавају на Златибору, Јавору и Голији поред границе. Локалне власти се жале на равнодушност народа према хајдуцима, на велики број јатака, на несавесност пандура и подмитљивост граничара. У народу се говорило да је Никола Јевђевићчак био и на даћи у једном селу испод Јавора. Том приликом је са народом “пио и јео”, а упућивао је здравице и “неким отменијим лицима”. Равнодушност становника према хајдуцима запажа и окружни начелник Станоје Симић, зато у акту среским капетанима од 5.јануара 1876. године наређује да се могу “сашоравати куће подозривих људи, онамо где их власт определи”. Међутим, ова мера није имала успеха. “Но, ако се баш и деси какв случај да се чија кућа сасели, опет се може поуздано рећи да то није хајдучки јатак, већнеки сиромашак.” После убиства кмета села Ојковице Добросава Ђоновића, окружна власт је предложила, а Министарство унутрашњих дела усвојило маја 1869. године да се уцени Никола Јевђевећ. Ни то, међутим, није помогло. Очигледно је да је “ово зло /хајдучија/ укорењено у самом народу”, како се констатује у једном службеном извештају. Није доказано мишљење Окружног начелства у Ужицу: “Хајдуци су неким давали новце да плате порезу, па и неке друге дугове, једнима су куповали овце, а другима стоку за приплод, и свима где год дођу дају бакшиша и друге поклоне, те стим задобијају пријатељства и љубав, а са јатацима или деле плен, или им све дају, те их то држи”. Први социјалистички лист у Србији Раденик доноси занимљиве вести о хајдучком харамбаши Николи Јевђевићу. Истиче се да су узроци хајдучији у округу ужичком сиромаштво, освета, личне свађе, веома низак ниво просвете и културе. Очигледно је, према мишљењу дописника овога листа, да се ова друштвена појава не може искоренити полицијским мерама. Неопходно је унапређење привреде, матеирјалног благостања, повезивање овога дела западне Србије са развијенијим седиштима земље, итд. Хајдучка дружина Николе Јевђевића постаје све смелија, посебно у срезу моравичком. Немоћна да ликвидира одметништво окружна власт захтева од Министарства унутрашњих дела да се у округу повећа број пандура, да се издвоје већа финансијска средства за уцене хајдука. Током 1871. године и Народна скупштина разматра општу политичку ситуацију у округу ужичком. Потврђене су раније предузете мере о сашоравању села у моравичком и златиборском срезу. У први план је ушло расељавање села Опаљеника и Прилика. Хајдучке главе Николе и Благоја Јевђовића уцењене су са по 400 дуката, Митра Миливојевића са 300, а Зарије Марковића, Икодина Савића и Новице Миливојевића са по 200 дуката. Крајем 1871. године почела је да слаби хајдучка група Николе Јевђевића. Најпре је погинуо Митар Миливојевић у “Бресној коси” затим је убијен под драматичним околностима на Златибору Икодин Савић. Средином децембра ухваћен је одметник Јован Дудловић. Зарија Марковић и Новица Миливојевић побегли су преко Увца “у Турску”. Међутим, гранични буљубаша обавестио је на време турску пограничну стражу. Гоњени хајком, хајдуци Марковић и Миливојевић поново су прешли у Србију, склонили се у Муртеницу на Златибору, али су ту ухваћени у мреже полицијских заседа. Позив на предају нису хтели да прихвате док су имали “барута и кремена”. Када је потера “кидисала” и запалила колибу Томе Ковачевића у селу Сеништима, Зарија Марковић и Новица Миливојевић су одложили оружје. Ужичко Окружно начелство је обавештено од стране “потајника” да се у срезу моравичком скривају хајдуци Никола и Благоје Јевђевић. Власти су мобилисале народну војску и прикупиле све среске пандуре. Хајдуци су имали склониште у пећини Риловачкој. Вођа ударне групе Мићо Драшковић, ушао је у пећину са “надеждом да ће му се хајдуци доиста предати”. Са њим је био и пандур Светислав Поповић. “Харамбаша Никола Јевђевић потегне из пиштоља, обрани у главу Милована Петковића, а овај се са уста пећине отисне низ један крш, те се сав изразбија.” Приликом пробоја из пећине кроз обруч потере убијен је Благоје Јевђевић, а његов брат Никола, иако лакше рањен, успео је да побегне. Међутим, кршевит терен и дубок снег отежавали су му кретање преко огранака Јавора. С крајњим напором овај хадјучки харамбаша прешао је границу на Јавору и предахнуо код куће Миладина Басаре. Потера га је бидно пратила. Убрзо су жандарми и пандури стигли на лице места. После краће борбе, предао се Никола Јевђевић.”Ово се све свршило док још Турци ниси били дошли, и онда су превели /граничари/ Николу на нашу страну”, стоји у једном акту ужичког Окружног начелства. Суђење хајдуку Николи Јевђевићу и друговима почело је пред Окружним судом у Ужицу средином јуна 1872. године и трајало је неколико месеци. О његовом току и размерама оставио је занимљиве податке Миладин Радовић, пекар и кафеџија: “Он /Јевђевић/ показао је око 300 људи да су му били јатаци. И сви су ти људи дотерани у Ужице у апс. Нису могли сви да стану у здање апсане, него су у војничком кругу разапели шаторе, па су ту за неко време били, а чувао их је једна батаљон пешадије. Многи оптужени осуђени су на дугогодишњу робију, а 350 је бијено по педесет удараца.” У броју осуђених на телесне казне Радовић претерује. Михаило Смиљанић, народни посланик, тврди да је на “батињање” осуђено 90 лица. У судској истрази Никола Јевђевић је признао многа кривична дела. Указао је да су му јатаковали и неки угледни домаћини, па и народни посланици Периша Вукотић и Мића Ковачевић. За Мићу Ковачевића из Доброселице “показа да му је покашто куповао и издавао барут, кремење и друго”. Сличан став према хајдуцима имао је и Лука Требињац, такође ранији народни посланик. Карактеристично је Јевђевићево казивање о среским капетанима. Признаје да су хајдуци највише страховали од ариљског капетана Стојка, “само што он незнађаше начина како да нас гони, а и кметови су га много лагаи”. По држању моравичког капетана Живојина, Јевђевић је уверавао Окружни суд да је могао хајдуковати “сто година”. На основу пресуде окружног суда Никола Јевђевић је осуђен на смрт заједно са Јованом Дудловићем, Заријом Марковићем и Новицом Миливојевићем. 27. јула 1872. године. Никола Јевђевић мирно је саслушао пресуду. “Кад су га земаљски судови осудили на смрт, својим држањем и својом разборитошћу утицао је на целу варош Ужице, на целу околину.” Током 1878. и 1879. године у ужичком округу делују мање хајдучке групе на челу са Мићом Пуријашевићем, Велисавом Дрчелићем из Беле Реке, Стеваном Елебаком, Милошем Чворком и Миланом Шуљагићем - Шишаковићем из Драглице. Поред локалног становништва, у шуме се одмећу и поједине избеглице из Босне и Херцеговине и Црне Горе. У распису Окружног начелства среским капетанима 1879. године указује се на небудност граничара, без већег проверавања “пуштају под заштиту наших закона бегунце из Босне”. Власти енергичним мерама, уз помоћ војске, сузбијају хајдуке, међутим, срески начелници немају јединствен став о овом питању, нарочито кад се ради о интернирању хајдучких породица, као и о сашоравању села. Најпознатији хајдук у овом периоду био је Милан Шишаковић. Притиснут сталним потерама, уценама, претњама о интернирању породице, он се предао властима 9. августа 1878. године, заједно са Стеваном Елебаком и Војиславом Дрчелићем. Одлуком преког суда осуђен је на смрт. Али Шишаковићу је пошло за руком да поново побегне у шуму. Хајдуковао је све до 1880. године у друштву са Миланом Ђуровићем и Петром Деспићем. После формирања политичких партија, радикална опозиција је напала напредњаке због неуспеха у борби против хајдучије. У ствари је имала за циљ да демантује вести из округа ужичког, које је објавило Видело. Поводом напада хајдука на Николу Момчиловића недалеко од Ужица, на Сарића осоју, дописник радикалне Самоуправе довикнуо је напредњацима: “Није вајде, господо, крити зло, но треба признати, па се постарати за лек против тога зла!” Хајдуци Јован и Станко Солдатовић из Лисе код Ивањице уносе немир међу становништво и забрињавају ужичко Окружно начелство. Зато је полицијска власт предузела више потера против ових одметника. Њихове главе уцењене су најпре са 400, а затим са 1.000 дуката. Куће Солдатовића у Лиси су запаљене, а фамилије интерниране у источну Србију. У селу Дубрави у срезу моравичком, полицијске потере су се жестоко сукобиле са дружином одметника Солдатовића 1887. године. Хајдуци су потеру “дочекали из пушака, те убили на мртво Лазара Миловића из Дубраве, а Саву Николића из истог места обранили”. Касније, приликом једне потере, погинуо је Станко Солдатовић у селу Венчанима, округ београдски. Није доказано тврђење напредњачког Видела према коме је Јован Соладтовић убио напредњачки орјентисане људе. Наводно, приликом убиства кмета Котраже, Солдатовић је запретио сељацима да ће свако овако проћи ко се “усуди да буде кмет напредњачки”. Захваљујући потајним четама, власт је успела да ухвати Јована Солдатовића у пролеће 1887. године. Јула исте године почело је суђење хајдуку из Лисе пред Окружним судом у Ужицу. Према писању локалног Златибора, овај догађај изазвао је велико интересовање у јавности. “Гомила сељака из нахија рудничке, чачанске и ужичке, скупила се пред здањем судским, а њима су прилазили и радознали Ужичани, варошани.” Изјава Јована Солдатовића пред већем Окружног суда тешко је оптуживала полицијски режим у Србији: “Имам можда хиљаду јатака, а међу њима, и чиновника, и попова, и свакојаких. Но, ниједан од њих није ухапшен. Нужда ме је дотерала овде...Браловић /судски иследник/ мислећи да добије класу, а официри још по једну звездицу, сломише ми руку, па сам морао да кажем да су ови људи /они који су ухапшени/ моји јатаци. Али сад овде пред судом изјављујем, да то није истина, а за доказ да сам мучен у истражном затвору, ево моје руке, која је сломљена. Ниједнога јатака нећу казати, а ево моје главе, па радите што знате”. У току судског процеса сви наводни јатаци најдука Јована Солдатовића, њих двадесет два, пуштени су на слободу. На тај начин суд је потврдио изјаву оптуженика да се ниједан прави јатак не налази пред судом. Хајдучки харамбаша Јован Солдатовић осуђен је на смрт. Сахрањен је поврх Ужица, на хајдучком гробљу. Више од десет година, од краја 1877. до 1890. године, хајдукује у округу ужичком Маринко Максимовић-Јосовац, родом из села Гостинице. Његов буран живот у шуми почиње одмах после завршетка јаворског рата (1876-1878), када га је власт огласила за хајдука, прекида се затим хапшењем 1878. године, бежањем из ужичког затвора, поновним робијањем 1886. године и новим одметањем. У хајдучкој дружини заједно са Јосовцем били су: Иван Ђурић из Цикота, Борисав и Тијосав Познановић из Гостинице, Милун Јовичић, Урош Дидановић, Недељко Бошковић, Чедо Гуњачић и Тодор Варница из Доброселице. Ова група хајдука постаје све смелија и безобзирнија, напада имућније људе, али не штеди ни сиромашне грађане. Њихове акције почињу у округу ужичком, затим се преносе и у ваљевски и подрински округ. Широка мрежа јатака пружала је хајдуцима благовремена обавештења о кретању полицијских потера. У званичним документима само се региструју разбојнички напади хајдука Јосовца. Међутим, у народној традицији преовлађује мишљење да је он помогао сиротињу. “На трговце није насртао, говорећи како они од народа купују мал и у народ паре уносе”. Једном приликом, на Буковима, Јосовац је пресрео Мијаила Масловару, трговца из Ивањице. Узео му је само 3 дуката. Слично је поступио и са трговцем Дучићем на Златибору. Наводно, од њега није “ни паре узео”, само га је замолио да из Ужица донесе дувана и опанке. Несумњиво је утврђено да су Јосовац, браћа Познановић и други хајдуци из ове групе нападали представнике ликалне власти. Тијосав Познановић “злоставља” кмета из Костојевића и уцењује Мату Поповића, председника општине у Скакавцима, а Борисав Познановић је између 1. и 2. маја 1886. године пљачкао Павла Поповића, свештеника у Добрињи. “Поп се уплаши, па пуном снагом јурне на једног /хајдука/, почупа се с њим и обали га. Друга двојица притрчаше, разбише попу главу пушкама и онога избавише”. ачелство округа ужижког предожио је 4. марта 1887. године да се хајдуци Маринко Јосовац и браћа Познановићи уцене са по 100 дуката. На предлог Министарства унутрашњих дела, Државни савет ставио је на распоагање посебна финансијска средства за уцене. Уједно је скренута пажња власти у Ужицу да пронађе “сигурне људе”, који ће “доћи главе”хајдуцима. Притиснута сталним полицијски потерама, Јосовчева одметничка група трпела је губитке. Маја 1887. године убијен је Тијосав Познановић, а одмах затим похватани су у срезу рачанском хајдуци Иван Ђурић и Милан Шујдовић. У току 1887. и 1888. године “горски цар” Маринко Јосовац крстари у срезу црногорском, на путу од Ужица ка Ваљеву, а повремено прелази на Златибор и у округ ваљевски. Према информацијама Видела, која се морају прихватити са извесном резервом, Јосовац најчешће напада напредњаке. После доласка радикала на власт почетком 1889. године, Мале новине објављују занимљив прилог Николе Протића, трговца: “Разговор са Маринком Јосовцем”. Наводно, Јосовац осуђује радикале због повећања пореза, полицијског терора и самовоље чиновника. Из извештаја окружног начелника у Ужицу Петра Драговића види се да су у округу основане војне јединице за борбу са хајдуцима. Народу је раздељено оружје из државних магацина, а председници општина и сеоски кметови су обавезани да организују потере. У селима су обезбеђени поверљиви људи, који су добили задатак да се крећу у округу “као ради својих потреба”, а у ствари да прикупљају податке о хајдучким базама и њиховим јатацима. Уједно начелник Драговић је објашњавао појаву одметништва: “Што се пак у овом округу многа зла догађају, узрок је тај, што у овом округу од вајкада има ајдука, па је народ због тога јако се искрварио. Даље, што је народ у овом округу јако сиромашан, јер за сада, око 30.000 динара самог пореза и приреза за прошлу годину имаде неплаћено. Дакле, због сиромашности готово је принуђен да зла дела чини. У овом округу има доста досељеника из Црне Горе, Босне и Херцеговине, места где су научили на такав живот”, пише у акту од 24. марта 1888. године. Одлучне мере власти сужавале су кретање хајдука. Одреди народне војске и жандарма улазе у траг мањој одметничкој групи, која се одвојила од Маринка Јосовца. У селу Гостиници побијени су хајдуци Милун Јовичић, Урош Дидановић и “хајдучица Анка Вранић, у Волујцу је “пао у руке властима” Толе Ивановић, а јула 1888. године ухваћен је Борисав Познановић у кући Милана Станића, у Кремнима. После тога, погинуо је и хајдук Тодор Станимировић у Кривој Реци. Године 1890. Маринко Јосовац, заједно са Петронијем Вранићем и Диком Ивановићем, прелази на подручје округа ваљевског и шабачког. Имао је смелости да нападне на Коцељево, чији је председник био Јанко Веселиновић. Власти су сумњале да су хајдуке прикривали Милка Бабовић, жена свештеника Михаила Бабовића, Петар Мићовић из Коцељева и Симеун Миленковић из Бреснице. У народу се чак говорило да је и Јанко Веселиновић одржавао везе са хајдуцима. На дан 9. новембра 1890. године у селу Планиници испод Маљена је убијен Маринко Максимовић Јосовац. Радикалне власти су сматрале за свој велики успех ликвидирање овог хајдука. С друге стране, либерали и напредњаци упорно су тврдили да су радикали имали везу са хајдуцима. Српска независност пише: “Погинуо је шумски цар радикалски Маринко Јосовац. Разбојничко величанство тога зликовца и аремије, ево већ пета година, јавља се увек по саборима, пазарима, вашарима и по селима са узвиком: “Живели радикали!” После завођења личног режима краља Александра Обреновића 1894. године, хајдучија се све више повезује са политичким приликама и партијским борбама. И све чешће убиства и разбојништва објашњавају се овом социјалном појавом. Дописник Социјал-демократа из Ужица констатује : “Данашња хајдучија је плод политичког стања у Србији.... Терети и намети притисли су овај јадни народ. Највећи број хајдука власти су отерале у шуму.” Напредњаци тврде на зборовима да радикали подржавају одметништво, а “многи се и сами у гору одмећу”. Насупрот томе, “радикали најозбиљније прихватају ово тумачење и труде се да напредњаке разлозима убеде, како су ове тврдње погрешне”. После пада радикалне владе, од маја 1894. године, поново се јавља хајдучија у околини Ужица, највише на Златибору. То је повод да радикали заоштре критику власти: “У округу ужичком хајдуци се шетају, а окружни старешина ни му кајета, зато је удес хтео да овај неутрални режим постави за среске и окружне старешине у округу ужичком све саме либерале, који мисле да ће своју странку помоћи у задобијању превласти у кабинету, тиме ако пусте да хајдуци шврљају по округу.” Даље, радикали тврде да међу хајдуцима има и кметова. Зато не треба никога да изненађује “да потера не може хајдуцима у траг ући, да су хајдуци услед слабе енергије власти врло слободни.” Напад разбојника на Михаила Лијескића у Дрежнику, “угледног радикала у својој средини”, срески начелник Светолик Бадњевац, оквалификовао је као “монтирану ствар”. После увиђаја на лицу места, а полиција је сматрала да је то разбојништво “удешено” и да је Лијескић у дослуху с хајдуцима. Дугогодишњег посланика среза златиборског Михаила Смиљанића осумњичиле су власти као хајдучког јатака. Заједно са сином Драгомиром лишен је слободе. Морао је у истражном окружном затвору да доказује невиност. Ухваћени хајдук у срезу рачанском Васа Цинцарин, под притиском полиције “означио је” радикалног првака рачанског краја Радисава Митровића за хајдучког јатака. Међутим, истрага није могла то да утврди, па је Митровић пуштен на слободу. Крајем прошлог века, хајдук Милан Бркић из Папратишта, последњи “велики горски ајдук”, јавља се у селима око Пожеге. Он је отишао у шуму у јеку општинских избора и политичке борбе за локалну власт између радикала и либерала 1894. године. Двадесет двогодишњи Милан Бркић схватио је да је општинска власт носилац социјалне неправде, па је искалио револт према сеоском кмету. Оптужен је за покушај убиства представника власти и затворен у истражни затвор среског начелства у Пожеги. Бркић је успео да побегне из затвора и да се одметне у шуму. Ускоро су му се прикључили хајдуци: Илија Павловић из Папратишта, Митар Трифуновић, Сима Милинковић из Тометиног Поља, Владисав Јовановић, Благоје Јевтовић из Гугља и Дмитар Колар из Доње Добриње. Чланови хајдучке дружине Милана Бркића нису бирали жртве. Нападали су органе општинске власти, имућније сељаке, трговце, путнике и поједине чланове Либералне странке. При томе су испољавали велику бруталност, која је понекад прелазила у садизам. Велики је број кривичних дела ових одметника. Средином јуна у селу Папратишту опљачкан је Коста Милић. У Љутицама је извршено разбојништво у кући Војка Тимотијевића, који је уцењен са 270 дуката. У пролеће 1895. године дружина Милана Бркића напала је на кафану у Душковцима. Том приликом убијен је председник општине Урош Филиповић. Следећа хајдучка жртва био је Јоксим Јоксимовић из Горобиља. Зајендо са друговима, Милан Бркић је убио Милана Бацковића, учитеља у Моравцима код Љига. Злочин је припремљен у Маљену, у кући јатака Влајка Симовића из Тометиног Поља и Матије Вуковића из Љутица. Према недоказаном тврђењу полиције, организатори овог кривичног дела били су радикални прваци Ранко Тајсић из Драгачева и Живко Малопарац из Добриње. Новембра 1896. године убијен је кмет села Здравчићи Недељко Матијевић када се увече враћао кући из општинске суднице. Многи су сматрали да је то политичко убиство, а власти су дале званичну изјаву да је по среди лична освета. Начелник округа ужичког Светозар Магдаленић, “напредњачки субаша” добио је пуно овлашћење од Министарства унутрашњих дела да у борби против хајдука ангажује сверасположиве снаге, и полицију и регуларне војне јединице. У маљенским и добриљским селима “власти руше куће, стаје, колибе”. “Народ остаје без крова по цичи зими”. Жандарми и потајници “брвана и шашовке цепају, ћерамиду лупају, а сламу и кровину пале, те тако изгледа права ратна пустош “. Почело је и масовно депортовање становништва са Златибора и из околине Пожеге и Ужица у источне крајеве Србије. Применом веома оштрих санкција на основу новога Закона о хајдучији, власти су успеле да ликвидирају хајдуке. Међу ухваћеним одметницима нашао се и чувени хајдук Милан Бркић, коме је ускоро почело суђење пред Окружним судом у Чачку. Крајем XИX века у округу ужичком нестаје хајдучије као друштвене појаве. Треба истаћи, међутим, да основни узроци одметништва нису били уклоњени. Народ је и даље бионезадовољан, осећао је полицијски притисак и бирократску самовољу чиновника. “Власти су стајале према народу као угњетачи, а држава позната само као порезџија”.